Операција Коридор или пробој „коридора живота“ је кодни назив за операцију Војске Републике Српске у лето 1992. године у Босанској Посавини, чији је циљ био успостављање копнене везе између западног дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са источним дијелом Српске и са Србијом.
У лето 1992. године снаге лојалне крњем председништву РБиХ потпомогнуте редовном војском Хрватске готово месец и по дана су држале у потпуном окружењу Војску Републике Српске на подручју Босанске Крајине. Према подацима генерала Мартина Шпегеља, у Посавини лета 1992. се налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне. Четири бригаде ХВ су биле целовите 108, 139, 157. и 3. гардијска, а остале су бригаде биле састављене од једног или два батаљона, ојачане артиљеријом и с нешто тенкова, а бројале су од 600 до 1.200 људи. Бригаде као што је 111. ријечка, 105. бјеловарска, делови 2. гардијске — један батаљон са 150 људи — максимално су бројале до 400 људи.
Почетком маја 1992. сви путни правци који су западне делове Републике Српске спајали са источним дијелом и Србијом били су пресјечени. Посљедња копнена веза између западног и источног дела Републике Српске под контролом српских снага била је саобраћајница Бања Лука-Добој-Тузла-Бијељина, али и та веза је пресечена 15. маја 1992. године, када су припадници ТО Тузла извршили напад на колону ЈНА која се повлачила из тог града. Окидач за операцију „Коридор“ сматра се смрт 12 беба у бањалучком породилишту услед недостатка кисеоника.
Средином јуна 1992. године, генерал Момир Талић, командант 1.крајишког корпуса ВРС је издао потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење да пробије коридор ка Србији преко Требаве до 28. јуна (Видовдана).
Поред Талића, као главног креатора операције „Коридор“, акцију су планирали начелник Штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП-а РСК генерал Боривоје Ђукић, генерал Славко Лисица и тадашњи начелник Штаба Прве оклопне бригаде генерал Новица Симић.
Операција „Коридор“ започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у напад на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту формације Армије РБиХ навела на погрешан закључак да српске снаге намеравају да заузму Тузлу. Да би спречили пробој Армија РБиХ је ангажовале 16 бригада: пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Славонског Брода, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице. Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца — Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те бригаде Армије РБиХ, 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице. У освит зоре 26. јуна 1992. године војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса ВРС, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца спојивши западни и источни део Републике Српске. Наставком борби у јулу српске снаге ослобађају Дервенту (7. јули 1992), Модричу (28. јуни 1992) и Оџак (13. јули 1992), а коначни слом одбране снага ХВ, ХВО и Армије БиХ у Посавини уследио је 6. октобра 1992. године српским ослобађањем Брода.
У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника, а 1.129 припадника ВРС и специјалаца МУП-а Републике Српске Крајине теже је или лакше рањено. Према извештају Оперативне групе Источна Посавина ХВ губици ХВО и ХВ за период 1. 4. — 1. 10. 1992. износе- погинули: ХВ 306, ХВО 918, рањени (лаки и тешки): ХВ 1.986, ХВО 4.254.
Извор: Википедија