Морам опет, док чекам сахрану, важно је: о оцу и сину, о Оливеру и његовом Богдану. Замислите ту претешку неправду: син је, са свега неколико година, растао без оца код куће, са оцем који је неколико година био у затвору. Гледам фотографије, пеку душу: чамили су он и мајка годинама пред затвором само да би син уграбио оца на који минут, да га види и осјети.
Растао је схватајући шта је затвор, да ће тата ипак једном изаћи. А када је изашао, на његов мали рођендан, онда је коначно могао да потпуно ужива у свом великом хероју, оцу. А онда, када га је тако снажно пригрлио, није га се ни ражелио, изгубио га је за сва времена.
Питам ја сада сву васељену: да ли смисао постоји?
Све ово пишем са јасним циљем. Разговарам са супругом која ми каже да ништа, па ни борба за идеале и правду, није вриједна сузе ђетета, а камоли овога: да дијете расте без оца. Узалуд је борба?
Мислим о томе, не могу да престанем: није узалуд! Да није тако, да није баш тога, да није баш овога, баш тада смисао не би постојао. Баш тада би све било узалудно. Овакви људи, овакве душе које не пристају на бесмисао, и боре се упркос свему, печат су и знамење смисла, знак да се тако мора, да бакљу неко мора да носи. Па ко ће ако неће најбољи?
Пише на гробу Достојевског: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди“.
Суза Богданова претвориће се у ријеч Богданову, а ријеч Богданова у дело Богданово, а дело Богданово у потомство Богданово. Добиће, ако Бог да, Богдан сина, зваће се, а како друго до Оливер.
Оливер је био Богданов, биће и Богдан Оливеров. Даће Бог. Бог ће дати: не зове се залуд Бог-дан.
Тако се рађа смисао.
Тако га је Оливер породио не само за свог Богдана него и за цијели наш народ.
Не бојмо се, не дајмо да нас страх прогута: није узалуд!
Лидер покрета Отпор Безнађу Марко Милачић