Душан Пророковић: После убиства Оливера Ивановића у Србији неће бити исто

Српски политиколог Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, говорио је у интервју за News Front о личности Оливера Ивановића којег је лично познавао, као и о евентуалним последицама и развоју безбедносне ситуације после његовог убиства у Косовској Митровици.

Лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић убијен је у пуцњави која се догодила ујутру 16. јануара у Косовској Митровици. На Ивановића су, како се наводи, пуцали док је улазио у просторије своје странке. Српска делегација у Бриселу прекинула је поново започете преговоре и хитно се вратила за Београд.

«Оливер Ивановић је био један од водећих српских политичара на Косову и Метохији, каже господин Пророковић. Оно што је за њега важно јесте да никада није побегао са Косова и Метохије, остао је доле да живи и поред тога што је се против њега водио један судски процес, што је три године био у затвору и што је свекодвено био изложен претњама. У том контексту он представља симбол опстанка Срба на Косову и Метохији. И што је занимљиво за њега јесте да се ради о једном интелектуалцу који је имао много ширији утицај њего што то може говорити број гласова који је добијао на изборима. То се види и по реакцијама после његовог убиства.

Што се тиче политичких ставова Оливера Ивановића, ја сам вероватно особа која је највише са њим улазила у спорове, између 2003. и 2008. године. Он је имао мекши, либералнији приступ за постепену интеграцију Срба у косовске институције. Много пута смо о томе разговарали, полемисали. Оно што је за мене занимљиво јесте приступ Оливера Ивановића. Ми се нисмо посвађали, не могу рећи нити да смо били некакви противници иако смо имали различита мишљења. Он своје ставове никада није темељио на сили или на претњама него на чврстим аргументима. У политици смо били на различитим странама, али ево, сад могу рећи да смо до краја његовог живота остали можда не пријатељи, али добри познаници».

Упитан о прекиду тек започетих преговора Београда и Приштини у Бриселу, каже да ће највероватније Србија бити под великим притиском да се ти преговори наставе, али да ти преговори нису у интересу српске стране, јер они води ка решењу да се Србија сагласи са тиме да Косово постане чланица УН.

«А суштински ми немамо више о чему да преговарамо. Ми смо све уступке скоро учинили. А оно што је у интересу Србије је да се формира ЗСО и да се расправља о имовини што Албанци темељно избегавају већ дуже од четире године. Тако да ја не видим шта ми тим преговорима можемо добити», каже аналитичар.

Упитан о правном основу за увођење српске војске или полиције на север Косова и Метохије, рекао је са осмехом да «правни основ зависи од тумачења».

«Мене је балканска историја за последњих 25 година научила да је све ствар тумачења. Ми смо потписали Бриселки споразум у којем се експлицитно спомиње ЗСО, и Србија то тумачи на један начин, Приштина на други, а ЕУ на трећи. Имали смо и тумачења Дејтонског споразума која су била сасвим различита, зависно од тога ко је читао и на који начин.

У резолуцији 1244, анексу број 2, се спомиње да Србија може да врати безбедносно особље које се мери стотинама, тај број је лимитиран на 999 припадника. Шта значи «безбедносно особље» даље није прецинзирано. Да ли су то припадници војске, полиције, неких јединица за деловање у вандредним ситуацијама… Али то је некакав правни основ који некако омогућава Србији повратак безбедносног особља на Косово. Међутим реалност је истовремена и таква што је Бриселским споразумом Србија признала инстутуције Косова, тако да сада не знамо у ком мандату, у ком оквиру их они могу вратити. Просто, за свако институционално деловање на Косову потребна је сагласност владе Косова, и то је резултат Бриселског споразума. Влада Косова се неће сагласити са повратком нашег безбедносног особља, тако да ће они тумачити да је то довољан правни основ да тога не буде. Када бисмо то захтевали, настао би велики спор. Политичке храбрости да се такав потез предузме – нема, правни основ према нашим тумачењима постоји, према тумачењима Албанаца не постоји, тако до тога највероватније неће доћи».

Са друге стране, увођење косовских безбедносних снага на север покрајине би изазвало велике тензије.

«Председник Вучић је говорио у медијима да му је НАТО обећао да безбедносне снаге Косова у контексту косовског заштитног корпуса, то јест онога што није полиција, неће улазити на север Косова. Али шта значе усмена обећања, могли смо да видимо на примеру Совјетског савеза. Горбачову, а затим Јељцину, прво је обећано да НАТО неће да се шири на бивше совјетске републике, па се НАТО проширио не само на три Балтичке републике него покушава да у своју организацију увуче Украјину и Грузију. Усмена обећања у политици ништа не значе. Ми немамо никакав темељан докуменат којим је то прецизирано. Уколико би Албанци нешто тако покушали, то би произвело велике тензије. Не знам како би то било, какве разговоре између Београда и Приштине бисмо наставили. А да се о томе у Приштини размишља, није нова ствар, то траје од 2004. године».

Оно што видимо у процесу на Косову и Метохији јесте да се улога свих међународних организација смањује, да се надлежности препуштају влади и инстутуцијама Косова. Осим једне – осим НАТО-а, каже Пророковић у одговору на питање о раду међународних организација које нису успеле да спрече терористички напад.

«НАТО има врло чврсту позицију, то је кључни орган управљања Косовом. Ми смо у једном феномену у политичкој и правној науци у 21. веку, а то је да војска управља једном европском територијом. Притом, сви процеси који се одигравају у 20. веку били су да цивилне структуре управљају војском, а не војска цивилним структурама. А централни орган управљања Косовом је НАТО, односно главнокомандујући Кфором. Тако да се овлашћење НАТО-а не смањује, НАТО остаје кључна организација на Косову која контролише све процесе. А надлежности цивилних организација се смањују. Иде укидање Еулекса, и вероватно укидање УНМИК-а, у неком тренутку што је неколико пута јасно поновљено претходних година. А да се овако нешто одиграва мимо знања НАТО-а, мени је то тешко прихватљиво. Ми смо имали и терористички напад у Куманову, на крају се показало да су те јединице и припремане на територији Косова, и послате са територије Косова да би извеле напад. А да НАТО о томе ништа није знао, мало ми је невероватно.

Исто као ми је невероватно да се овако темељно спреми убиство Оливера Ивановића, а о томе нико ништа није знао на Косову. Понављам: НАТО контролиши све процесе, не само безбедносне службе него све процесе на КиМ».

Ако просто погледамо вести који стижу из тзв. Републике Косово за годину дана, то су: пад власти, дугорочни покушаји да се одржи прва седница, неуспела демаркација границе са Црном Гором, неуспело формирање суда. Чак и конфликт са Западом ако се сетимо неуспелих преговора са Могерини. Безбедносна ситуација, неколико напада да имвину Срба, а сада ово убиство. О томе Душан Пророковић говори да је Косово «апсолутно неуспео, а и скуп пројекат».

«На Западу још не желе о томе да разговарају, и то је наш проблем. Пре свега ЕУ. ЕУ је суочена са серијом пораза. Од 2008. до 2018. године осим преговора са Ираном није забележила ни једну дипломатску победу.Они не смеју да признају да је Косово неуспео пројекат јер су у њега пуно инвестирали, уложили су свој политички углед, и на крају Косово признали као независну државу. Тако да је за њих Косово и политички и психолошки проблем – не би да прихвате да је оно неуспели пројекат. А изазваће и реакцију у јавности јер косовски пројекат је порески обавезник ЕУ, коштао је десетине ако не и стотине милијарди евра. А резултати су никакви. Институције не раде, владају три породице. Чак се у извештајама Еулекса могу видети назнаке да тамо државне структуре једноставно не функционишу. Немате судску, извршни и законодвану власт.

То је такође друштво са највећом стопом незапослености у Европи, са највећом стопом миграције. Ми немамо прецизне податке колико је младих Албанаца побегло са КиМ, а ја претпостављам да је око 300 хиљада, на основу рађених анализа у Београду. Такође видимо процес рапидне урбанизације, мења се унутрашња структура друштва, што производи револуције, а то смо имали прилику да видимо почетком 20. века у целој југоисточној Европи. То је друштво које је под притиском да брзо прихвати неке нове стандарде. Замислите какве последице може да изазове организовање геј параде у Приштини. Традиционално друштво није навикло на такве шокове. И баш због тих шокова имамо радикализацију албанског фактора.

Када упоредите број бораца ИД према броју становника, Косово је на другом месту после Туниса, или на првом месту у Европи. Косово није држава, али се ту бележи као посебан ентитет».

Радикални ислам (1996.,1997. године), када је почињала последња криза на Косову, није постојао. Знате ко је организовао „ОВК“? Стари комунистички кадрови који су били повезани са Енвером Хоџом у Тирани, за његов модел комунизма. У идеолошком смислу радикални ислам није постојао. Шта се десило за 20 година да толико дође до пораста утицаја радикалног ислама?

Знају све западе обавештајне службе, западне НВО, да тај пројекат не функционише, не даје резултате, и због тога што сам све навео, ја очекујем нове проблеме.

Оксана Сазовона, уредница News Front – Србија