„Kо сме таj и може, ко не зна за страх таj иде напред“, речи су славног војсковође Живојина Мишића који је на данашњи дан пре 97 година, 20. јануара 1921, заувек напустио вољену земљу за коју се борио.
Рођен је 19. јула 1855. године у Струганику код Мионице, а 1874. године уписао Војну академију. Као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске, 1876. године и 1877—1878. године. као командант Колубарског батаљона Ваљевске бригаде 2. класе.
Такође је учествовао и у Српско-бугарском рату 1885. године као поручник и комадант 5. пука Дринске дивизије. Од 1898. године до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.
После мајског преврата у којем је 1903. године убијен Александар Обреновић, Мишић је пензионисан пошто је сматран блиским свргнутој династији Обреновића. Реактивиран је 1909. године током анексионе кризе, и на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника постављен за његовог помоћника.
У балканским ратовима Мишић је био помоћник и десна рука начелника штаба Врховне команде војводе Путника. Сарађивао је на планирању операција против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.
Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.
Ипак, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.
Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића.
Захваљујући Мишићевим потезима који су се у то време сматрали ризичним Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу која је у одлучујућем контранападу однела победу над аустро-угарском војском.
Колубарска битка се сматра једном од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе.
На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева.
Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.
Умро у Београду 20. јануара 1921.
У склопу обележавања годишњице смрти славних војсковођа и хероја Првог светског рата, данас су на новом гробљу положени венци на гробове војводе Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића Штурма.
Испред Министарства одбране венце је положио начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић.
Поред начелника Генералштаба Војске Србије венце су положили државни секретар Министарства за рад Негован Станковић, Заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић, потомци истакнутих војсковођа као и представници великог броја удружења за неговање традиција и грађани.
Лола Ђорђевић