САД, Велика Британија и Француска су заједничким саопштењем снажно критиковале турску инвазију на провинциј Африм у северној Сирији. Међутим, чињеница је да су три НАТО силе мало тога учиниле да заиста обуздају свог парнтера из Алијансе.
Поприлично лабав став према званичној Анкари и ратоборном Реџепу Тајипу Ердогану, оличен у поруци да „сведе број жртава на минимум“ малтене су значиле да Турска може слободно да настави да удара по сиријским Курдима све док и последњег не истера из Африма.
Проблем за западну тријаду је у томе што, како се крај крваве сиријске драме напокон привео крају, не сме себи да дозволи да потпуно изгуби Турску као завезника, како војног тако и дипломатског. Разлог за то је што су Турци „тампон зона“ од виталног значаја, која спречава да Сиријом у потпуности загосподаре Русија и Иран.
Британски „Гардијан“ сматра да ће Ердоганова преокупација сиријским Курдима, које жели да истреби са турске границе, можда потпуно гурнути ратоборног председника у наручје Владимира Путина.
Мало је рећи да би такав епилог представљао катастрофу за САД, и то само недељу дана након што се шеф америчке дипломатије Рекс Тилерсон званично обавезао да ће администрација Доналда Трампа тежити искључиво политичком решењу послератног периода у Сирији, са уклањањем председника Башара ал-Асада и иранских милиција као примарним циљем.
„Њујорк тајмс“ је у уредничком коментару своје спољнополитичке редакције критиковао Тилерсонов говор, истакавши да је у њему „фалило меса“, тачније детаљнијег појашњења стратегије САД и алата којима ће приморати Москву и Техеран да укину подршку којом Башара ал-Асада чувају на власти.
Западне дипломате су браниле америчког државног секретара, рекавши да ипак имају чиме да преговарају и условљавају: претњом да ће стопирати фондове ЕУ и САД за реконструкцију разорене инфраструктуре у Сирији, као и наводима да ће „на неодређено“ у тој земљи оставити најмање 2.000 америчких трупа.
Међутим, факат је да су ове претње минорне без подршке Турске, друге највеће НАТО војске и кључног савезника у том делу света, и уз то једне од највећих критичара Башара ал-Асада.
Уколико Ердоган поведе Турску ка договору са Москвом, Русија ће бити та која ће наметнути своју верзију политичког решења за Сирију, о којој ће се расправљати 29-30. јануара у црноморској дачи у Сочију.
Оно чега се Запад највише прибојава је то да ће Владимир Путин, са својим мировним преговорима у Сочију које је поставио као пандан (како каже) неефикасним преговрима под покровитељством УН, зацементирати руску доминацију на Блиском истоку.
Уз то, такав исход би готово стопроцентно значио и останак Асада на челу Сирије, што би употпунило ноћну мору САД.
Једина нада САД је то што је Ердоган затражио одлагање састанка у Сочију, и то јер не жели да истом присуствује курдска фракција ПYД – Курдска демократска унионистичка партија – као и њено оружано крило YПГ, познатије као Народне заштитне јединице.
Међутим, имајући у виду да Американци директно финансирају и подржавају Курде, и тиме додатно изаивају Ердогана, сва је прилика да ће турски председник ипак постићи договор са Путином.
Уколико желе то да спрече, САД ће морати да одаберу: или да потпуно оставе Курде на цедилу и покушају да поврате поверење Турака, или да гледају Путинову и Ердоганову доминацију Блиским истоком у наредним годинама.
В. Филиповић
https://www.blic.rs