Сиријски рат добија нову драматичну димензију. На северу земље, турска војска спроводи војну операцију великих размера, која се злом иронијом зове „Маслинова гранчица“. У неким тренуцима се на небу налазе и по 72 авиона турских ваздухопловних снага у току једног дана. На стотине јединица тешке војне опреме допремљено је до обода Африна који се налази под контролом Курда.
Курди дају жесток отпор, али тешко да ће Турци отступити, јер у питању је углед земље и лично Ердоганов. Операција је мотивисана потребом за заустављањем масовног „терористичког продирања“ у Турску из Африна. Циљ је званично – оснивање „зоне безбедности“ од 30 километара.
Изненађујуће је, међутим, да су неки кругови за овакву ситуацију одмах окривили Русију, позивајући се на малу групу руских војних и полицијских саветника који су недавно били у Африну. Кажу да су управо они отворили пут за инвазију Турске. Нажалост, мишљење ових кругова деле афрински Курди, који су изгледа заборавили да је Русија дуже времена, док је то било могуће, Анкару уздржавала од интервенције.
Регионална канцеларија курдске Партије демократског савеза – огранак који делује у Турској и који је признат у многим земљама света као „терористички“ – је дао жестоку изјаву, из које произилази да без дозволе глобалних сила, пре свега Русије, Турска не би могла да упадне у ваздушни простор над Африном. Сходно томе, тврде они, Русија је наводно партнер Турске „у истребљењу цивила“ и једнако је одговорна за бомбардовање, попут саме Турске. Питање је, шта би требало да ураде неколико руских војника: да покрију својим телима оне који су до тада тврдоглаво одбијали да слушају њихове савете?
Русија није напустила Курде. Стално им је указивала да је најбољи начин да реше своје националне проблеме да се приближе Дамаску. Да би се спречила инвазија Турске на Африн, курдски лидери је требало да се само сагласе да та њихова област призна суверенит централне владе. Чак и симболична дозвола да на том простору буду сиријски граничари, као што је било у Манбиј области, значило то да до сукоба са Турцима не би дошло. Штавише, не постоји директна веза између Африна и остатка источне Сирије коју контролишу Курди. Сва комуникација између кантона и главних курдских снага се одржавала кроз територију која се налази под контролом Владе Сиријске арапске армије (САА). Чак и сада, након што су Курди одбили сарадњу са Дамаском и одбацили све предлоге, САА им дозвољава да пребаце појачање у Африн са источне обале Еуфрата. И сиријске државне власти на међународном нивоу оштро осуђују инвазију Турске на њену територију.
Безобзирна тврдоглавост Курда објашњава се једноставно. Они су веровали у свемогућност Американаца. Изгледа да их ирачки Курдистан није научио ничему. Пентагон је Курде уверавао да ће имати њихову подршку у стварању 30.000 граничних снага у источној Сирији. Одрицање ове изјаве од стране државног секретара Тилерсона, Курде изгледа није отрезнило. Они су наставили да се надају да су савезници у иностранству контрадикторни сами себи. Изјава Пентагона одиграла је улогу главног окидача за Турску, која је започела масовно „чишћење“ Африна. Истовремено, САД, које су заправо испровоцирале ову операцију, нису учиниле ништа да је зауставе, и не само то – оне су унапред знале све о томе. Шеф Пентагона, Џејмс Матис, рекао је новинарима: „Турска има легитимну забринутост у погледу безбедносних питања. Анкара је била изузетно отворена и упозорила нас је у вези са ваздушним нападима“. Главна ствар је, по његовом мишљењу, да „амерички војници у региону неће страдати у операцији турских оружаних снага у Африну“.
Ово објашњава све. Пентагон не брине о интересима Курда. Следи само своје интересе у Сирији. Курдски Африн узалуд чека њихову помоћ. Шеф Централне команде америчких оружаних снага, генерал Џозеф Вотел, дословно не обраћа пажњу на турску операцију, рекавши да „војни извори нису посебно обратили пажњу на ово подручје и нису свесни планова Анкаре“. Стејт департмент је, с друге стране, изразио забринутост због дешавања у Африну, али је и признао „законитост“ забринутости Турске око безбедносне ситуације као савезника НАТО-а и партнера у борби против „Исламске државе“ [организација забрањена у Русији. – Ед.]. Он је само позвао Анкару да се „уздржи“. Овде вреди напоменути да се сваки допринос Турске у рату са „ИД“ не може наћи уопште, осим што је већина страних бораца те терористичке организације дошла у Сирију преко турске територије.
Али губитак Африна за судбину самопроглашене курдске аутономије Рожава у Сирији може бити исто толико трагичан као губитак Киркука и његових нафтних поља за ирачке Курде. Афрински Курди у свом кантону живе ближе и имају легитимније разлоге за независност од остатка Рожаве, на чијој територији се налазе Арапи (три четвртине тог дела земље).
Одузимање територије на којима су Арапи је просто немогуће. Већ распрострањени протести аутохтоног становништва ће се само повећавати временом, чиме ће оснивање крајине бити веома нестабилно. Губитак Африна ће такође довести до чињенице да ће најсигурнија и најбоље организована курдска заједница у Сирији, која живи у Алепу (до 300 хиљада људи) бити потпуно одсечена од главног националног тока. И што је најважније, све перспективе постизања независног излаза на море за Рожаву биће изгубљене. Она ће се наћи у глувој геополитичкој „торби“ у којој је већ, иако то и даље није потпуно осетио, ирачки Курдистан. Државност мултимилионског курдског народа још једном ће се преселити у неизвесну будућност.
Службени Дамаск је оштро осудио деловање Турске у Африну. Међутим, он може имати и користи од целе ситуације. Док су Турци сконцентрисани на Африн, Дамаску су одрешене руке да даље напада џихадистичке групе у провинцији Идлиб, као што је нпр. „Хајат Тахрир ал Шам“ (забрањена у Русији). Управо се у Идлиб, након пораза главних ИГ снага у јужној провинцији Деир ез Зор, преселио епицентар непријатеља. У будућности, уколико Турци задрже своје војно присуство у Африну, засновано на примеру Американаца са њиховим СДС, Дамаск би се могао суочити са додатним препрекама за реинтеграцију земље. Анкара би, међутим, требало да схвати да ће такве акције подстаћи централну сирску владу и њене руске партнере да траже нове начине зближавања са Курдима. А они ће на крају, због непоузданости Американаца, бити приморани да то учине. А онда ће се „курдски проблем“ Турске само погоршати. Због тога би најбоље решење за Анкару било да Африн буде под контролом Дамаска. Да ли ће турско руководство то спознати, показаће се у блиској будућности.
