Логично је и да се Скот запита како то да, упркос тако дубоко усађеном утицају америчке културе, већина грађана Србије САД види као носиоца антисрпске политике
Амбасадор САД Кајл Скот, на отварању Конгреса српско-америчког пријатељства, изразио је „незадовољство због ширења неистина против његове земље у српским медијима“. Додао је да је бесан због насловних страница у којима се Вашингтону приписују најгоре намере. Није то било први пут да Скот признаје да не разуме, најблаже речено, скептичан однос српске јавности према политици САД.
Заиста, логично је упитати се, као што је то, истом приликом, учинила Зорана Михајловић – како смо од српске заставе на Белој кући дошли до Вашингтона као главног заговорника бомбардовања Србије и заступника интереса Приштине.
Србија, као део СФРЈ, била је прва источноевропска земља која је широм отворених руку дочекала експанзију америчке поп-културе. Пригрлили смо џез, рокенрол, фармерке и вијетнамке, глумили хипике, жалили Кенедија, обожавали Џонија Вајсмилера и Џона Вејна… Холивудски филмови се овде и данас сматрају јединим „правим“ филмовима.
Логично је и да се Скот запита како то да, упркос тако дубоко усађеном утицају америчке културе, већина грађана Србије САД види као носиоца антисрпске политике. А уместо према Кипу слободе, радије гледа према Кремљу.
Уместо да то олако припише „малигном утицају Русије“, можда би требало да, када размишља о српско-америчким односима, престане да заборавља трауматично и трагично искуство бомбардовања 1999. Или чињеницу да САД, без задршке, интересе Приштине претпостављају интересима Београда. Или начин на који Хојт Ји, маниром гувернера заостале колоније, комуницира са Србијом. Можда бисмо, када би званична Америка, за почетак, показала да макар разуме Србију и њене проблеме, имали основа да превазиђемо „изазове и неслагања“, како је то Скот дефинисао. До тада, тешко да има места чуђењу.
Аутор: Вук Мијатовић
Извор: Новости