Суецки канал је већ више од једног столећа најкраћи пут из Европе у Азију. Током последње три године велике силе са зебњом прате ескалацију грађанског рата у Јемену, који може у сваком тренутку блокирати овај пут у његовом најужем делу – мореузу Баб ел мандебу.
Мореуз Баб ел мандеб (на арапском „врата суза“) раздваја Африку и Азију и повезује Црвено море са Аденским заливом. Још од најстаријих времена кроз њега су пролазили трговачки путеви Феничана, Египћана, Арапа.
Вековима су за контролу над овим мореузом ратовале велике силе: Португалци, Турци, Французи, Енглези. Према неким подацима, на дну мореуза се налазе десетине хиљада бродова које је прогутала вода.
„Он је више-мање сачувао значај који је имао у 20. веку. На пример Кина, која све више од Русије купује енергенте, гас и нафту, и гради снажне цевоводе, ипак неће престати да купује гас и нафту од држава Персијског залива и уопште са Блиског истока. Преко овог залива пролази више од седам одсто читавог трговачког промета у свету“, објашњава руски војни експерт Александар Мозговој.
Кроз овај мореуз пролази 65 одсто нафте из Персијског залива. Данас се у овом подручју не воде поморске битке као некад, већ су се борбена дејства преместила на обале: Еритреју, Сомалију, Џибути, Јемен. Страх да би могло доћи до оваквог сценарија последњих година изазива криза у Јемену.
Саудијска Арабија покушава да повећа свој утицај присуством у овој јужној држави. Због тога је и формирала коалицију од 60 муслиманских држава и већ две године неуспешно покушава да наметне контролу над Саном. Међутим, шиитски побуњеници, помогнути Ираном, одолевају и чак с времена на време прете да ће затворити мореуз.
Ширина најужег дела мореуза износи само 26 километара и довољно је само да један велики танкер стане у „грлу“ мореуза и улаз у Црвено море ће бити потпуно затворен за саобраћај.
„То се већ једном десило за време арапско-израелског рата. Не сећам се колико дуго је канал био затворен. Бродови су пловили око Африке. Управо тада су се и појавили супертанкери, јер није било профитабилно користити танкере мале тонаже око Африке. Зато су изграђени огромни бродови од 200, 300, 400 тона“, објашњава Мозговој.
„Иран претендује на улогу регионалне силе, али засад нема довољно ресурса да прекине пловидбу кроз Баб ел мандеб. Ту су и Саудијска Арабија и Египат. Они могу стварати неке потешкоће, али је мало вероватно да може да преузме иницијативу… Тамо се налази и Ормуски мореуз. Ако се проток прекине, цене нафте ће отићи навише и Иран ће лакше моћи да извози своју нафту и продаје је по већим ценама, али засад нема могућности да блокира ни Баб ел мандеб нити Персијски залив“, додао је руски експерт.
Како до тога не би дошло, око Баб ел мандеба су се стационирале веома озбиљне снаге. У Џибутију се налази највећи број база у свету. Прву базу су изградили Французи, пошто је то била њихова колонија. Након њих су дошли Американци, Британци, Немци, Шпанци, па чак и Јапанци.
Интересантно је да је Јапан 2011. године отворио своју прву базу након Другог светског рата управо у овом региону. У Џибутију и Судану и Турска намерава да се учврсти, иако већ има велику базу у Сомалији. Последњи су се у овом региону појавили Кинези, прошле године.
Пошто овом трасом пролази њихов мега-пројекат — морски „Пут свиле“ — и они су одлучили да своје инвестиције осигурају војним присуством.
Највећу нервозу због иранског присуства у Јемену показао је Израел. Како медији пишу, он има поморску и обавештајну базу у Еритреји, која има стратешки положај у Црвеном мору и на Афричком рогу.
„Израел има излаз на Црвено море преко луке Ејлат. Он одатле шаље своје подморнице са крстарећим ракетама ’Попај турбо‘, домета 1.500 км у Арапско море, а оне на нишану држе Иран“, објашњава експерт.
Што се тиче руског присуства у овом подручју, Москва не показује већи интерес за изградњу неких војних објеката. До распада деведесетих година, СССР је имао базу у северном Јемену.
Прошле године су медији писали о потенцијалној изградњи војне базе у Џибутију, док је почетком ове године председник Судана понудио Русији да у његовој земљи изгради војни центар.
„Вођени су разговори да се у Џибутију отвори руска војно-поморска база. Међутим, то је завршено без резултата јер је Џибути затражио милијарду долара за то задовољство, без разматрања трошкова експлоатације и најма. Уз то, место које је било понуђено, није нам одговарало. Наши бродови упловљавају у Џибути, како за узимање горива, тако и за одмор посаде и попуњавање залиха. Сматрамо то засад довољним. Тартус (Сирија) нам треба, а Џибути и Судан не. Формирање такве базе у Судану би коштало милијарде долара. Уз то, потребни су и бродови, којих немамо, значи треба их градити, потребни су авиони, системи ПВО, не мора С-400, али макар Бук М-3. Ни то није јефтино. Па батаљони, морска пешадија, како би се заштитило наоружање, складишта, радари и слично. Да не говоримо о томе да је и сама држава веома нестабилна, иако председник Судана говори да ће раскинути односе са САД, које желе да му поцепају земљу на пет делова. Можда то Американци стварно и намеравају, али и политика Картума ствара напетост и без њих“, каже Мозговој.
Русија, осим две базе у Сирији, преговара и са Египтом око коришћења његових војних база у случају потребе — ради се о бази поред Александрије која је највећа на афричком континенту. Одатле можда не би могла да контролише Баб ел мандеб, али би сигурно могла излаз из Суецког канала у Средоземно море.
https://rs.sputniknews.com/