У јутарњим часовима 27. априла 1999. године инспектори Међународне агенције за атомску енергију поново су посетили Институт за нуклеарне науке у „Винчи”. Готово у исто време када су се међународни нуклеарни посматрачи појавили на улазу у Институт, на интернету се појавила сателитска фотографија са натписом „Vinca Nuclear Reserach Installation, Serbia”. На слици су се јасно видели Реактор РА, Реактор РБ, лабораторије за „врућу хемију” и производњу радиоизотопа, као и моћна Акцелераторска инсталација ТЕСЛА.
– Чинило нам се да смо већ били одређени као мета за бомбардовање – каже тадашњи в. д. директора Института у Винчи др Илија Плећаш, присећајући се да су међународни инспектори долазили у Институт са мандатом да контролишу нуклеарни материјал који је био одлаган од почетка 1999. године.
Два дана после објављивања сателитског снимка, 29. априла, генерал Војске Србије Слободан Петковић, са којим је пословодство Института било у сталном контакту, јавио је др Плећашу да је могуће да ће 30. априла 1999. године бити бомбардован Реактор РА, у чијем је саставу био базен са истрошеним горивом.
– У експлозији која би била изазвана ослободила би се велика количина радиоактивног материјала, који би убрзо изазвао радиоактивну контаминацију ширег региона Београда, са катастрофалним последицама по здравље становништва и животну средину – каже др Плећаш.
Институт у Винчи, који су створили славни физичар Павле Савић и његов лични пријатељ, угледни холандски научник и левичар Роберт Вален, био је језгро југословенског нуклеарног програма. Да ли је Јосип Броз Тито, под маском научних експеримената, заправо покушавао да направи атомску бомбу? И данас је одговор на то питање под велом тајне, а др Плећаш са загонетним осмехом каже да за то постоји разумна сумња.
Инспекторе Међународне агенције за атомску енергију интересовало је да ли власти Слободана Милошевића евентуално врше експерименте чији би коначни циљ био обнова прекинутог нуклеарног програма маршала Тита. Њихове посете учестале су током коначног разлаза Милошевића са Западом, када је почетак агресије НАТО-а на СР Југославију био питање дана.
У приземној кући и радионици аутомеханичара Зорана Козића у селу Винча, готово наслоњеним на Институт, био је смештен привремени штаб за одбрану научног центра, обавијеног вишедеценијском мистеријом.
Војска Југославије, током првих неколико дана бомбардовања НАТО, сместила је у комплекс батаљон АБХО, али их је др Илија Плећаш убедио да тиме Винча постаје још пожељнија мета Северноатлантске алијансе.
Батаљон се, каже ми др Плећаш, после неколико дана изместио на узвишицу удаљену километар од Института, на путу ка Винчи.
Истрошено радиоактивно гориво налазило се у базенима са водом до 2010. године. Тада је у спектакуларном транспорту, једној од најсложенијих безбедносних операција у Србији, транспортовано у Русију.
– Из винчанског прљавог радиоактивног горива, касније смештеног далеко у области Чељабинск, Руси прерадом могу да издвоје чист плутонијум. Зато је потенцијална мета било истрошено гориво, а не бетонски зид реактора – наглашава др Плећаш.
Сваког дана током бомбардовања др Плећаш је потписивао наредбу о томе ко ће од колега дежурати током ноћи у Винчи. Били су то посебно тешки тренуци. Највеће искушење уследило је после позива генерала Петковића.
Одмах пошто је спустио слушалицу, др Плећаш и његов помоћник и најближи сарадник Небојша Нешковић послали су имејл адресиран на нашу амбасаду у Бечу, са назнаком да се хитно проследи Мохамеду ел Барадеју, тадашњем првом човеку Међународне агенције за атомску енергију. Седиште Египћанина Мохамеда ел Барадеја било је такође у Бечу.
– Барадеј је упозорен какве би страшне последице изазвао погодак у истрошено гориво. То био био први случај експлозије „прљаве бомбе” Европи. „Прљава бомба” је комбинација класичне експлозије са контаминацијом радионуклидима – прича Плећаш.
Користећи дипломатске канале, Плећаш и Нешковић су сазнали да је писмо стигло до Ел Барадеја.
– У Институту је остало само нас десетак дежурних, с надом да ће у руководству Северноатлантског пакта, можда и због нашег писма, надвладати здрав разум. На срећу, до бомбардовања Института није дошло – написао је др Плећаш у дневнику, који се налази у књизи „Радиоактивни отпад у Србији: Како и где са њим”.
Могуће је да ловац НАТО-а није лансирао ракету на Винчу због угледа Мохамеда ел Барадеја, који је 12 година водио Међународну агенцију за атомску енергију. У прошлости се замерио Сједињеним Државама, када је пред рат у Ираку 2003. одбио да потврди тврдње Лондона и Вашингтона да Багдад има оружје за масовно уништење. Због напора да спречи ширење нуклеарног оружја и такта показаног у преговорима са Ираном, Ел Барадеј је 2005. године добио Нобелову награду за мир.
Истрошено радиоактивно гориво у Институту у Винчи, скривено у комплексу базена, уклоњено је са нишана НАТО-а, а спекулације о разлозима зашто је Алијанса уопште размишљала да ракетира Винчу представљају једну од највећих тајни суморног ратног пролећа 1999. године.
Аутор: Александар Апостоловски
Извор: Политика