Русија је васкрсла! Опет је њена дипломатија ојачана војном снагом створила могућност за баланск на међународној сцени што је веома важно за опстанак Срба и Србије.
Скоро два века будност руске дипломатије је један од стубова нашег постојања против воље светских мастодона који сањају да коначно виде леш нашег народа.
Симбол истинске службе и жеља за дипломатском заштитом највећег народа од Беча до Цариграда био је руски,царски амбасадор при српском дворцу од краја Анексионе кризе Николај Хартвиг. Он је обављао дужност амбасадора од 1909. до 1914. године и умро вршећи своју дужност. Дужности које је имао у односу на Србију. Дужности пансловенског саосећања, сродства и, пре свега, обавеза.
Драматични догађаји који су уследили након убиства Гаврила Принципа на Видовдан 1914. године довели су до тога да Гартвиг одложи свој одлазак у Русију ради лечења. Трудио се да спречи избијање рата, не знајући да је Аустро-Угарска већ донела једину и коначну одлуку да уништи Србију.Када је Хартвиг сазнао да се аустроугарски амбасадор вратио из Беча у Србију инсистирао је да га хитно прими како би размотрили аустроугарски ултиматум Србији. Он је тражио да му барон Газељ одмах саопшти какви су планови Аустроугарске након атентата у Сарајеву. Кад је чуо одговор Хардвигово срце није издржало. Умро је на сред кабинета Газеља. Гартвигови подвизи који се памте и данас треба да буду пример сваком руском дипломати. Пуно је радио за Србију, дословно, до последњег даха. Урадио је много за српску цркву, учинио много за српску омладину, отварајући пут за високо образовање у Русији баш као што то данас ради Руски дом у Београду.
Дакле, да ли ће у Србији бити крајем фебруара нови Гартвиг? Да ли треба очекивати посету високог посетиоца са добрим вестима на ову тему? О, да! То је наш драги гост! 21. и 22. фебруара руски министар вањских послова Сергеј Лавров посетиће Србију на прослави 180. годишњице успостављања дипломатских односа између Србије и Русије.
Готово два века успостављених дипломатских односа, које су више пута подвргнуте верификацији историјским околностима, доказују право, верификовано братство.
Да није било руске дипломатије нестало би српско име између Драча и Валоне. Да није било руске дипломатије коме би УНЕСКО предао Високе Дечане?Да није било руске дипломатије каква би данас била Србија? Добро дошли Сергеј Викторович. Надамо се са добрим вестима.
Бошко Козарски, менаџер руске школе „Валентина Терешкова“ у Београду