У среду на чевртак негде око поноћи, на Амбасаду САД у Подгорици бачене су две ручне бомбе. Једна је оштетила травњак, а другом је самоубиство извршио несрећни Далибор Јауковић, некадашњи припадник Војске Југославије, одликован за заслуге у одбрани у време НАТО агресије. Ордена овог ранга, са потписом председника Слободана Милошевића, у периоду непосредно након агресије подељено је неколико хиљада.
Такође око поноћи, само непуних 19 година раније, на амбасаду НР Кине у Београду бачене су три авионске бомбе. Амбасада је потпуно разорена, убијено је троје кинеских држављана, а више десетина рањено. У јавности су се годинама касније појавиле спекулације да је на мање од 10 минута од авио удара, зграду кинеске амбасаде на Новом Београду напустила Мира Марковић. Да ли је супруга председника Слободана Милошевића заиста била мета НАТО удара на кинеску амбасаду тог 7. маја 1999. године, вероватно никада нећемо сазнати. Међутим имајући у виду модел понашања НАТО пакта током агресије на Либију, ову верзију никако не смемо одбацити. Последњег дана априла 2011. године НАТО алијанса убила је четворомесечну Мансуру, двогодишњег Саифа и трогодишњу Картаг. Њихов једини грех пред НАТО пактом био је што су били унуци вође Либијске револуције Моамера Ел Гадафија.
Већ сутрадан, накнон експолозије у дворишту америчке амбасаде, у Црној Гори се дигла кука и мотика на несрећног Далибора Јауковића. Режим, режимски и тзв. независни медији, прозападне политичке партије, НВО и остала булумента његов чин је оценила као „терористички“. Постоји ли бруталнија терористичка организација од војног савеза који бомбардује дипломатска представништва неподобних земаља и као свој циљ поставља ликвидацију чланова породица непослушних лидера, укључујући и четворомесечне бебе? Стога, искрено се питам одакле онима за које је НАТО највећа светиња, морално право да покојног Јауковића називају „терористом“?
Свака суверена земља бори да свој полицијски и правосудни заштити од спољног утицаја. Краљевина Србија је 1914. године по цену рата са неупоредиво снажнијом Аустроугарском одбила да на своју терирторију пусти аустроугарске правосудне и полицијске органе. Неколико сати након што је бомба експлодирала, црногорске власти демонстрирајући беспрозорну сервилност званично су позвале да се у истрагу укључи амерички ФБИ. Какав ће бити његов мандат, да ли ће амерички агенти имати право да хапсе неподобне Црногорце, које се боре против НАТО пакта и интернирају их на Гвантанамо?
Упоредо са овим позивом званичних власти ФБИ-ају, на Твитеру се огласио бивши главни координатор за приступање НАТО пакту Веско Гарчевић, који наводи да је покојног Далибора Јауковића на бацање бомбе за америчку амбасаду инспирисала „анти НАТО реторика и Русија“. Од човека који је на дебати 2015. године тврдио да је „понуда НАТО пакта се да у школи у Мурину направи мокри чвор адекватно извињење за побијену децу и цивиле“ нешто овакво се могло и очекивати.
Донекле могу да разумем личне фрустрације Веска Гарчевића и његове жеље да мене и моје саборце из анти НАТО покрета пошаље на екскурзију у Гвантамо, ту најдемократскију институцију западног света. Разумљива ми је потпуно његова лична мржња према нама који га подсећамо на истраживање наших водећих оноколога, где стоји да је број оболелих од лекукемије само у првој деценији након НАТО агресије порастао за 139%. Знам да Гарчревића и сличне боли то што ми против НАТО пакта наступамо са конкретним чињеница, које имају неупоредиво већу снагу и употребну вредност од ваших милионских грантова, парола и пропагандних флоскула којим их филују на НАТО семинарима, камповима, тренинзима и радионицама. Уста нам запушити нећете, а има нас толико да вам ни три Гвантанама неће бити довољна да нас интернирате.
Неколико дана пре трагичног случаја Далибора Јауковића, објављено је да се у Подгорици планира изградња нове зграде кинеске амбасаде, јединствене по томе што ће поред дипломатско-конзуларног представништва имати и неке друге садржаје. Надам се да нова зграда Амбасаде НР Кине неће доживети судбину њене претходнице на нашој територији, коју су НАТО авиони порушили 7. маја 1999. године.
Игор Дамјановић