Познатог светског научника Николу Теслу (1856-1943), ненадмашног Србина и истинског православца, многи су раније, а и у новије време означавали по вероисповести као протестанта, католика, будисту или као атеисту, а по националности као Аустријанца, Хрвата, Мађара, Грка, Чеха, или као „Хрвата у ужем смислу, а Мађара у ширем“. Док је као „велики Југословен“ био омиљен комунистима на овим просторима, дотле су га са друге стране океана понекад означавали и као Американца српског порекла!
То не представља никакво изненађење од стране белосветских публициста, али чуђењу нема краја када га, на пример, рођени сестрић (син његове сестре Марице), Сава Косановић (1894-1956), иначе такође син православног свештеника, политичар и дипломата, назива у периоду између два светска рата „Богочовеком“ (часопис Воља,1926), а од 1945. године га је окитио епитетом „оружани револуционар“!!!
Огромна је количина данашњег незнања и непознавања живота и дела Николе Тесле, док су скоро свима познате бројне „чињенице“, полуистине, разне мистификације и погрешне интерпретације, како његовог живота, тако и огромног дела које је подарио човечанству. Деценијама скривано или прећуткивано свештеничко порекло најпознатијег личког Србина, обилато је користило црвеним идеолозима који су по сваку цену желели да од јавности сакрију да му је отац Милутин Тесла (1819-1879) био угледни прота, вероучитељ и национални радник првог реда; да су му деда по мајци Никола Мандић, као и његов отац Тома Мандић, били свештеници, а да не помињемо ујака Тому Мандића (1827-1906), пароха горњограчачког и зрмањског, и другог ујака Николаја (Петра) Мандића (1840-1907), митрополита дабробосанског. Из угледне породице Мандића изашло је око педесет свештеника Српске православне цркве.
Најпознатији биограф Николе Тесле, Џон О’ Нил, записао је: „Тесла није припадао ниједној вери. Рано у животу је раскинуо са црквом и није прихватио њена учења.“ (Ненадмашни геније,1944). Новија и провокативнија америчка биографија од стране Маргарет Чејни каже да „иако сам није био дубок верник, Тесла је другима препоручивао религију као одличну ствар. Хришћанство и будизам, веровао је, постаће најважније религије будућности“. Домаће истраживаче не вреди ни помињати, јер су се они углавном ослањали на поменута дела и заступали сличне ставове. Када овоме додамо идејне смернице за послератна писања о Тесли, која је код нас поставио Сава Косановић још 1945. године у часопису Наука и техника, биће много јасније зашто су комунисти толико својатали овог генија и често користили његово име и речи у своје пропагандне сврхе, а ишли су чак дотле да су му приписивали наводне изјаве које никада није изговорио нити пак написао.
Црвеном оловком су прецртане његове речи из познате депеше Совјетској академији наука, од 2. октобра 1941. године: „То су идеали којима се руководи наш млади краљ Петар ИИ продужавајући ослободилачку борбу из савезничког Лондона, то је суштина борбе српских четника и отпора окупаторским властима целог народа“.
На плакату који је најављивао традиционални Видовдански Конгрес Срба у Америци, који је 4. и 5. јула 1942. године одржан Детроиту, у горњем десном углу је фотографија са ликом Драже Михајловића, а у доњем левом углу је фотографија Николе Тесле, прћена речима: „Поздрав Николе Тесле, чувеног светског учењака и почасног председника Српског народног савеза, сазиву Видовданског Конгреса уједињења Срба против фашизма“.
Рођењу Богочовека и великих Божјих изабраника предходили су необични знаци: Витлејемска звезда, која је дошла са истока најавила је мудрацима рођење Исуса Христа. Прича се да су на кућу Петра „падале луче, тј. светле звезде“, у ноћи када је Марица родила сина Ђорђа Петровића Карађорђа (1768-1817).
Свештеник Захарија, отац светог Јована Крститеља, обнемео је за девет месеци јер није поверовао архангелу Гаврилу да ће његова жена нероткиња Јелисавета родити сина (Лука 1,20).
Лично, прота Милутин Тесла сведочи о томе да се на „Петровдан увече над селом Смиљаном десио „Божји феномен“. Да ли је то био пад повећег метеора или необична визија намењена свештенику Милутину Тесли, као знак да ће до идућег Петровдана добити сина Николу који ће дати нови облик и садржај нашој индустријској цивилизацији и олакшати живот милијардама људи на овој нашој планети као нико пре њега, а ни после. Милутин није могао знати шта ће се десити касније, јер о овом догађају пише одмах у новосадском Србском дневнику (бр.55, од 10. јула 1855. године)!
Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. године у парохијској кући православне цркве Светог Петра и Павла у селу Смиљану у Лици, где му је отац, прота Милутин, службовао тих година. Крштен је већ следећи дан. Детињство је провео у цркви и порти и често је помагао оцу у вршењу службе. Српске јуначке народне песме, које је слушао од гуслара који су свраћали код његовог оца, заувек су му остале најдраже. Када је Милутин премештен са службом у Госпић, Никола је тамо наставио школовање. Касније се често сећао разних згода и незгода које је имао као дечак када је покретао велика црквена звона храма Светог Ђорђа, у чијој су близини и становали. Велику реалку похађао је од 1870. до 1873. године у Карловцу, где су га школски другови запамтили по томе што је био прилично повучен и „могли смо га срести једино недељом у цркви“, како сведочи Мојсије Мојо Медић.
Да се Никола Тесла никада није одрекао прадедовске вере православне и да се читавог живота молио Богу, потврђује нам и вајар Мештровић, коме је Тесла тридесетих година прошлог века казивао: „Не молим се као некада, сваке вечери на коленима, али је све то у суштини исто“.
Владика Николај Велимировић сусретао се са Теслом током Првог светског рата, и остала је запамћена прича о томе да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“. Др Радован Казимировић пише 1940. године: „Још 1916. рекао је Никола Тесла епископу др Николају Велимировићу (тада архимандриту) у Њујорку: „Ја ћу ускоро чути јеку од гусала из моје Лике овде у Њујорку и то седећи на дивану“. Епископ Николај је те речи добро запамтио. Оне су му тада изгледале невероватне, а данас већ и по нашим кућама постоје радио апарати“.
Дар менталне снаге
„Дар менталне снаге долази од Бога, узвишеног бића, и ако концентришемо мозак на ту истину, почињемо да живимо у складу са овом моћном силом. Мајка ме је учила да тражим сву истину у Библији, стога сам посветио неколико следећих месеци проучавању овог дела“, каже Тесла. Никада није објаснио другима шта је заправо нашао у књизи Откривења, али од 1892. па надаље постао је фасциниран силама природе што ће га довести до највећих открића!
Највреднијом књигом у својој њујоршкој библиотеци сматрао је богослужбену књигу Службеник из 1519. године, штампану у Венецији, коју је његов сестрић Сава Косановић поклонио америчком председнику Труману.
Кум храма Светог Саве
Српска црквена општина у Герију (Чикаго), држава Илиноис, основана је 1914. године, а током наредне две, саграђена је мања црква, која није могла дуго времена да задовољава нарасле потребе тамошње српске колоније, па је 2. јула 1937. године ударен темељ нове велелепне грађевине која је освећена на дан Благодарности и Захвалности у новембру 1938. године, од стране тадашњег епископа др Дамаскина Грданичког. Америчка штампа је пренела вест да је кум на освећењу храма Светог Саве био нико други до Никола Тесла, што је највећа част за једног световњака.
Исте, 1938. године, Војислав Гаћиновић је у Њујорку основао Српску црквеношколску општину, за чијег је почасног председника постављен Никола Тесла, док је његов заменик био др Паја Радосављевић.
Своју крсну Славу, Св. Ђорђа, односно Ђурђевдан, никада није заборавио, а све и да је хтео, то није могао, јер су га на то увек подсећале сестре које су биле радознале да сазнају како је протекао овај празник код њега, о чему се можемо уверити из његове преписке са родбином.
Својим дугогодишњим непријатељима, Едисону и Пупину, сваком појединачно, Тесла опрашта све и тражи начина како да их излечи од опаких болести.
Никола Тесла је увек био близак српској Круни, тако да га је 1892. године одликовао краљ Александар Обреновић. Краљу Александру Карађорђевићу пише некролог у Њујорк Тајмсу, а јула 1942. године прима у посету младог краља Петра ИИ, док је с кнезом Павлом редовно размењивао телеграме.
Групу својих најзначајнијих патената објавио је 12. октобра на Михољдан, величанствену победу у „рату струја“ против Едисона однео је на дан своје крсне Славе; мајка му је преминула на Велику Суботу 1892. године; он сам се преставио Богу на Божић, 7. јануара 1943. године. Наредног дана Њујорк Тајмс пише: „Умро је светац науке“ и да се од мртвог Тесле очекују чудеса, што се до сада више пута потврдило многобројним проналасцима по његовим записима: радар, телефакс, ракете, мобилна телефонија и тако даље.
По налогу епископа Дионисија, опело Николи Тесли у Њујорку служили су протојереј Душан Шуклетовић и прота Милан Мрвичанин, уз присуство бискупа Менинга, а четрдесетодневни помен у београдској Саборној цркви митрополит Јосиф, администратор Српске патријаршије, уз саслужење дванаест свештеника.
Никола Тесла је два пута долазио из Америке у родни крај да би се достојно одужио својим почившим родитељима. Најпре је 1890. године са велике Париске изложбе дошао у Госпић и на гробљу Јасиковац, у гају преко реке, подигао споменик, како стоји на полеђини са урезаним крстом, „свому доброму оцу“, док на предњој страни пише: „Протојереју и пароху госпићском МИЛУТИНУ ТЕСЛИ 1819 + 17. ИВ 1879. Благодарни син НИКОЛА. 1889.“.
Потпуно исти по величини и по облику је споменик над гробом мајке: „Овде почива ЂУКА ТЕСЛА, супруга проте ТЕСЛЕ. 1822-1892“.
На велику несрећу и жалост српског народа, Никола Тесла до дан данас нема свој гроб. Његови посмртни остаци су изложени у Музеју у Београду, у урни у облику кугле, и немају никакве везе са православним обележјима. Иако је Тесла по обављеном опелу био сахрањен по православном обреду, његов сестрић, Сава Косановић, масон и комуниста, даје дозволу за кремацију и касније пренос посмртних остатака у Београд.
Никола Тесла и будизам
Многи олако упадају у замку када повезују Николу Теслу са будизмом. Заборављају да је Тесла највећу славу стекао на Светској изложби у Чикагу 1893. године, на којој је, такође, Свами Вивекананда (1863-1902) први пут представио своју религију Западној цивилизацији. Нормално да су се ова два човека срела, тако да је Вивекананда остао запањен Теслиним проналасцима, док је Тесла стекао пуно поштовање за ову источњачку религију.
Најбоље је цитирати самог Теслу који каже: „Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушам да га схватим духовно, онда су то лепота и самилост. Онај ко носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“.
Храна, мир и рад
На врхунцу научне и стваралачке каријере, 1900 године, Никола Тесла у јунском броју угледног часописа Центурy, објављује обиман чланак Проблем повећања људске енергије, којим је фасцинирао тадашњу светску јавност и у коме је синтетизовао досадашња сазнања и назначио будуће правце својих истраживања. Разматрајући главне проблеме људског рода, Тесла почиње тако што каже да сви људи света чине једно тело, једног појединца, и да су сви становници ове планете повезани нерскидивим везама које се не могу видети, али се могу осетити: „Годинама су ову идеју прокламовала савршено мудра учења религије, вероватно не само као средство којим се обезбеђује мир и хармонија међу људима већ и као једна јако оправдана истина. Будисти је изражавају на један, хришћани на други начин, али и једни и други тврде исто: Ми смо сви једно“.
„Људска енергија ће бити повећана посебном бригом о здрављу, здравом исхраном, умереношћу, правилним начином живота, оснивањем брака, савесном бригом о деци, уопштено речено, поштовањем свих многобројних правила и прописа религије и хигијене. С друге стране, једва да је потребно рећи да све што је против религијског учења и хигијенских правила, тежи да смањи квалитет“.
„Сваки човек треба да сматра своје тело поклоном од непроцењиве вредности од Онога кога он воли изнад свега, величанственим уметничким делом неописиве лепоте и вештине ван људске моћи схаватања, и тако деликатним и нежним да га једна реч, дах, поглед или мисао само може повредити“.
„Нечистоћа која рађа болест и смрт је не само самоуништавајућа, већ и крајње неморална склоност. Чувањем нашег тела од инфекције, здраво и чисто ми изражавамо наше поштовање високом принципу којем су она подарена. Онај ко поштује прописе хигијене у овом смислу, показује се искрено побожним. Лабавост морала је страшно зло које трује и дух и тело, и одговорно је за велико назадовање. Друштвени живот, модерно образовање и запосленост жена који теже да их отргну од кућних послова и претворе у мушкарце, махните потребе које умањују узвишен идеал који оне представљају, смањују уметничку стваралачку моћ и проузрокују стерилитет и опште смањење расе“.
Разматрајући даље проблеме човечанства, Тесла долази до следећег закључка: „Видимо да је на три начина могуће решење великог проблема повећања људске енергије, одговор дат помоћу три речи: храна, мир и рад. Много, много година сам мозгао и размишљао, губио се у нагађањима и теоријама, док нисам стигао до ових решења, да бих тада схватио, да су ме о њима учили у раном детињству. Ове три речи представљају основни тон хришћанске религије. Сада ми је јасно њихово научно значење и сврха: храна да се повећа маса, мир да се смањи успоравајућа сила и рад да се повећа сила која убрзава људско кретање. Ово су једина три могућа решења великог проблема, а сви они имају један предмет, један циљ – да се повећа људска енергија.
Када ово уочимо, не можемо а да се не задивимо колико је мудра и научна и колико је неизмерно практична хришћанска религија, и у каквом значајном контрасту она стоји са другим религијама.
Очигледно, она је резултат практичног експеримента и научног посматрања, који су се продубљивали вековима, док су се остале религије изгледа јавиле само као последица апстрактних разматрања. Рад, неуморан напор, користан и акумулативан, са периодима одмора ради веће ефикасности је Његова главна и увек поновљена заповест.
Тако смо ми, надахнути и Хришћанством и науком, способни да чинимо највише што се може за добробит људског рода“.
Милован Матић
Извор: Православље/Јадовно