Ракију, највише шљивовицу, солидно производимо и обилно пијемо, али је, како показује статистика, извозимо више него симболично. Разлог су објективни проблеми, али и заблуде домаћих произвођача који траже цену за домаћу ракију и три пута већу од америчког вискија.
Са око 500.000 тона произведене шљиве, Србија је четврти произвођач тог воћа у свету. Подаци Привредне коморе Србије показују да чак 70 одсто шљиве заврши у ракији, а онда од тих од 25 до 30 милиона литара у иностранство извеземо тек до 10 одсто.
– Тих извезених 2,5 милиона литара годишње за 400 регистрованих произвођача јаких алкохолних пића у Србији донесе приход до 15 милиона долара, а трећина тог прихода стиже из Црне Горе. Ограничавајући фактор да извоз ракије буде већи, пре свега, јесте потражња за њом, али недостаје и квалитетан маркетинг домаће ракије. И, наравно, оно што би требало да буде основно правило да би се постигао квалитет који траже земље Запада, а то је да се ракија прави од најквалитетнијег воћа, а не по старинском начину, када је у ракију одлазило воће које се не једе свеже – прича за „Блиц“ Димитрије Ивановић, сектетар ПКС за пољопривреду.
Иако регистровани произвођачи јаких алкохолних пића у Србији испуњавају законске услове који су веома слични прописима у ЕУ, чак и када домаћа ракија успе да стигне до Берлина или Париза, тамошњи конзументи прво уоче да је скупља од вискија, вотке или рума, што је и највећи проблем извоза.
По инпутима, шљивовица би била три до пет пута скупља од познате глобалне марке америчког вискија.
„Цена је јако ограничавајући фактор изласка на ино-тржишта, јер је практично немогуће бити ценовно конкурентан са пићима друге врсте. Наиме, цена инпута у производњи домаћих дестилата седам пута је већа од производних инпута вискија, или чак 15 пута већа него цена коштања вотке. То и те како утиче на цену нашег прозвода на рафу неке продавнице у иностранству, па би шљивовица, на пример, била три до пет пута скупља од познате глобалне марке америчког вискија“, објашњава Милош Шкорић, директор продаје и маркетинга ракије “горда”.
Да би се створила глобална тражња за нашом ракијом, како каже, неопходна је директна подстицајна помоћ државе произвођачима.
Потом едукација и разбијање заблуде да је најбоље оно што из лампека оде у дрвено буре и у њему одлежи пар година и добије боју, а заправо такву ракију, која је тако примила макар 0,01 одсто друге органске примесе нико на Западу неће да купи, поготово по јакој цени.
– То је, заправо, наша највећа заблуда. Сви ми имамо неког са села који има неку “добру ракију” која се, наравно непријављена, продаје најчешће за 500 до 800 динара по литру, и како онда ја као произвођач, коме само дажбине према држави износе толико, могу да продам боцу за 2.000 динара? Таква традиционална производња убија могућност да се постигне конкурентна цена и на домаћем тржишту – каже Шкорић.
Дијаспора тражи пиће на чашицу
Илустративан показатељ тога ко ипак српску регуларну ракију пије у иностранству јесте то што се она највише продаје у САД, Канади, Аустралији и Аустрији – где живи југословенска дијаспора.
– Да би се тражња за српском ракијом проширила на остале нације, а тиме да се увећа тражња и продаја, опет је неопходан дугогодишњи национални план који би укључивао озбиљан маркетинг и активности у виду глобалне промоције – закључује Шкорић.
Блиц