Да ће ти мартовски дани бити тешки, Србима са Космета је било јасно још 15.марта 2004. године, када је у Чаглавици тешко рањен српски дечак Јовица Ивић.
“Јутро је било некако тихо као море када се умири пред буру. На локалном радију се сваких пет минута читало обавештење о протесном скупу у Чаглавици због рањавања Јоце. Док смо са скупа позивали на заштиту Срба, почело је комешање, јер је неко пренео вест да је више хиљада Албанаца кренуло пут Чаглавице, да су пробили кордон. Као по команди кренули смо им у сусрет. Одједном се појавила маса Албанаца, пришли су нам тако брзо и близу да су нам видели лица. Први кордон специјалаца их је зауставио. Узвикивали су и потискивали кордон, док нису дошли до борбених возила. Тада су прескочили заштитну ограду и јурнули ка српским кућама. То је био почетак хаоса. Одјекују пуцњи, пролама се прасак, јер је неко бацио бомбу. Убрзо је била запаљена прва кућа, друга, па трећа. Густи црни дим прекрио је небо. Група Срба извлачи људе из запаљених кућа. Чују се јецаји и плач. И сви осећамо страх.“, сећа се Иван Миљковић из Грачанице. Међутим, тих дана се није говорило о рањеном Јовици, већ о утапању тројице албанских дечака у Ибру. Према тврдњама медија на албанском језику, тројица албанских дечака из села Чабра, које се налази у општини Зубин поток, утопила се у реци зато што су их јурили српски дечаци из суседног села Зупче. Медији на албанском језику су опширно извештавали о овом случају, тврдећи да су за смрт албанске деце криви Срби, као и да се ништа није десило случајно. Више од педест хиљада Албанаца устаје против Срба: горе српске куће, манастири, али се на мети Албанаца налазе и припадници КФОР, па 11 Албанаца губи живот у сукобу са њима.
“Баш тог дана око 11 сати прелазио сам главни мост на Ибру. Носио сам нову црвену јакну и фармерице. На мосту ме је сачекало 200 људи који су узвикивали чудне пароле и махали заставама Албаније. Био сам међу првих десетак Срба који су сачекали ту масу на почетку Ибарског моста. Сећам се деке и баке који су седели на Тргу браће Милић одмах поред моста, па дохватили старе мочуге да се бију са масом која је навирала преко моста. Док је трајао први талас батињана сакупио се велики број Срба и са каменицама и палицама кренули су на калашњикове и пиштоље, сећам се, пузио сам скоро двеста метара низ Колашинску улицу да бих сачувао живу главу…“, објашњава Душан Радаковић из Косовске Митровице.
И тако се десио тај 17. март на Косову и Метохији: многи данас кажу “сукоби Срба и Албанаца“ , избегавајући да употребе реч “етничко чишћење“, јер је реч управо о томе, јер је тог седмнаестог марта протерано 4.012 Срба са територије Косова и Метохије, етнички очишћено шест градова и девет села, порушено и запаљено 935 српских кућа, али и уништено 35 српских манастира. Како сведоче Срби са Космета највише окршаја је било на северу Косова и Метохије, односно у Косвској Митровици. Албанци су успели да пробију кордон и уђу у српски део града. Двоје Срба је убијено, а сукоби су трајали два дана; Коначно, Албанци гранатирају северни део града, а у српском селу Свињаре запаљен је велики број српских кућа, те се до данас тамо није вратио ниједан Србин. У Обилићу, где је тада живело више од 50 Срба, десио се низ напада на Србе, Албанци су им палили куће и станове. Из Дренице је Албанцима био организован пут до Косова поља, а тамо су спаљене и две православне цркве, док је испред школе у Косову пољу убијен Златибор Трајковић, док је у Призрену запаљено седам православних светиња, као и зграда призренске Богословије у чијем подруму је пронађено угљенисано тело Драгана Недељковића, Србина из Призрена. На мети разјарене албанске масе нашли су се Срби из осталих градова и села на Косову и Метохији, па данас у многима од њих Срба више нема, али ни трагова да су вековима живели ту, пошто су многа српска гробља такође порушена до темеља. Нериџ Синг, потпарол УНМИК, изјавио је да су после трагедије албанска деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче за смрт другара са којима су се играли, док је комадант КФОР-а, генерал Вирџил Пекет, потврдио да су нереду на Космету “врло добро организовани“, италијански генерал Алберто Примисери, комадант мултинационалне бригаде Југозапад, рекао је да су Албанци имали план да опустоше Косово од Срба.
“Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицимерна лаж. Оно што се догађа на Косову је погром против једног народа и његове историје.“, изјавио је тада комадант јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон. Без обзира на оштре реакције међународне заједнице поводом овог догађаја, учесници и организатори нису приведени правди. Штавише, Еулекс је неке од тужби одбацио услед недостатка доказа, а овај случај је препуштен локалним судовима у Приштини и Призрену. Међутим, данас је јасно да су Албанци 17.марта напали Србе не због некакве пропаганде иза које су стајали неодговорни албански медији, већ са циљем да их у што већем броју протерају са Косова и Метохије, али и да поруче свима онима који размишљају о повратку да то није добра идеја.
“Тада, 2004.године, десило се оно што је најмање требало да се деси Косову. Десило се нешто што је довело до тога да се Косово осрамоти. Десило се угрожавање цркава, паљење неколико њих, спаљено је неколико кућа. За то је, мене лично, ако ме питате, и данас срамота због тих акција.“, објашњава Хашим Тачи, не устручавајући се да позове расељене Србе да се врате на своја огњишта. И можда пре него што замеримо Тачију због тога што етничко чишћење назива “угрожавањем цркава“ и “спаљивањем неколико кућа“, требало би да се запитамо да ли се у Србији овај догађај назива правим именом. Такође, није на одмет напоменути да се читав свет згражавао када су припадници Исламске државе мотикама и пушкама уништавали културне споменике у Хатри, древном граду који се налази сто километара јужно од Мосула, на северу Ирака, као и рушења древног асирског града Нимурда. Милитанти су булдожерима збрисали са лица земље град стар више од три хиљаде година; Но, нешто слично се десило у Гњилану на Видовдан 2009.године: наредбом општинских власти уклоњена је спомен чесма посвећена Лазару и његовим витезовима која се налазила у центру Гњилана. Ова спомен чесма је подигнута поводом обележавања шест стотина година од Косовског боја, а те 2009. године, одлуком градских власти у Гњилану, овај споменик је уклоњен багером, а годину дана раније, у јулу 2008.године, остаци цркве Свете Тројице у Ђаковици, одлуком градских власти, претворени су у парк. Црква Свете Тројице у Ђаковици је порушена 1999.године, а потпуно уништена 17.марта 2004.године да би четири године касније била претворена у градски парк, тако што су њени остаци прекривени земљом. Међутим, сви ови догађаји би се могли описати једном речју, а то је тероризам. Тероризам у најширем политичком смислу јесте назив за метод политичке борбе за коју је карактеристична систематска употреба насиља ради застрашивања противника и сламања његовог отпора, али и “криминални чин изазван насиљем, терором,застрашивањем, а све ради унапред зацртаног циља“, што се у случају Косова и Метохије испоставило као тачно; Идеја која је покренула албанску масу 17.марта жива је и данас: албански политичари са Космета прете протеривањем Срба чим им нешто није по вољи, док су поједини градови на Косову и Метохији и даље забрањени за Србе.
“Имали смо прилику да нашу ситуацију образложимо Унмику и Амбасади САД на Косову, први пут у протеклих 16 година. Изложили смо им чињенице-да нам све ово време од рата није дозвољено да обиђемо наша огњишта. Питали смо их да ли је могуће да у 21.веку постоји етнички чист град у коме је за један народ улаз забрањен…“, рекао је Ђокица Стојановић председник Удружења Ђаковчана. И, заиста, Срби су успели да посете своја огњишта, додуше на само неколико сати, а све је било пропраћено масовним демонстрацијама Албанаца, а иста ситуација се понавља из године у годину. И могуће је, чак у двадесет и првом веку у Европи, да један народ има право на све, па чак и на злочин, док је други потпуно обесправљен.
Мина Ћурчић
Извор: Видовдан