Пре тачно 50 година на граници између две светске идеологије стајало је вијетнамско село Ми Лај. Оно што се тамо десило и даље изазива ужас; америчка војска је починила брутални масакр над цивилима после кога су чак и поједини злочини нациста изгледали блеђе. То што за овај гнусни злочин нико није кажњен, не треба да чуди.
У Ми Лају су амерички војници убили више од 500 цивила, укључујући 173 деце, 182 жене, 60 стараца и 89 мушкараца до 60 година. Последње су барем теоретски, у жару борбе, могли помешати са борцима, да је у то време, 16. марта 1968., дошло до боја, а не казнене операције против ненаоружаних сељака у Јужном Вијетнаму. Оних сељака, које су Сједињене Државе „спасавале од комунистичке експанзије“.
Фатална грешка војне обавештајне службе
Амерички команданти су веровали да се у руралној заједници Ми Лај налази седиште једне од јединица Народног фронта за ослобођење Јужног Вијетнама (Вијетконг). Или су бар такве информације на реферисању дате војницима чете „Си“ ( „Чарли“) 1. батаљона, 20. пешадијског пука, 11. бригаде, 23. пешадијске дивизије „Америкал“.
Ми Лај се налазио у тзв. „зони слободне ватре“. У контексту герилског рата, Американци су на тај начин означавали територије, у којима би се могао налазити непријатељ. У овим „зонама“ је било дозвољено коришћење свих врста оружја без додатних наредби, а сваки сумњив субјекат би могао да се сматра непријатељским војником.
У исто време су војницима додатно дали инструкције да цивилног становништва нема у селу. Командант чете „Си“, капетан Ернест Медина, је чак наредио да запале зграде и усеве, и убију сву стоку да би спречили противнике да користе те ресурсе.
Без провере информација добијених од обавештајне службе, артиљеријски напад на Ми Лај је почео ујутро после реферисања. Након тога, војници су кренули у напад.
На америчке војнике није испаљен ниједан метак – јединица Вијетконг у Ми Лају није било, обавештајци су направили фаталну грешку. Међутим, напад није заустављен и све се претворило у страшни масакр.
„Зверства слична злочинима нациста“
На сељаке, који су се крили у колибама, су пуцали из аутоматских пушака и митраљеза. На оне који су успели да се сакрију у каналима су бацали ручне бомбе. Немилосрдна ватра је отварана и на оне који су излазили са подигнутим рукама. Жене су пред смрт биле подвргнуте групном силовању.
Први вод је „заробио“ 60 житеља руралних заједница. Командир вода, поручник Вилијам Кели је наредио да их убију одмах. А када су његови војници одбили да изврше наређења, он је извадио пиштољ, и сам постао џелат, дајући пример осталима.
За све то време страдао је само један амерички војник. Према прелепо упакованој легенди, он се упуцао у ногу, не желећи да учествује у убиствима цивила. Међутим, извори на енглеском језику тврде да је повреда коју је добио била последица неправилног руковања оружјем.
Да се у Ми Лају десио масакр над цивилима, а не борба са Вијетконговцима, било је јасно и посматрачима. Пилот извиђачког хеликоптера Хју Томпсон, који је кружио изнад села, рекао је да није схватао шта се дешава све док није видео да капетан америчке војске чизмом гура рањену вијетнамски девојку и пуца у њу. Томпсон је покушао да заустави насиље, па чак и слетео хеликоптером између америчких војника и сељака који су бежали и наредио да отворе ватру на маринце ако се све то настави. Он је захтевао од поручника Келија да престане са стрељањем, међутим, безуспешно.
Касније, док је узлетао, Томпсон је приметио кретање у јарку. Посада је извукала испод гомиле крвавих тела тешко повређено дете и одвела га у болницу.
Тај инцидент је био злочин, сличан нацистичким злочинима из Другог светског рата. Масакр у Ми Лају су касније управо тако окарактерисали и западни медији.
Злочин без казне
Масакр у Ми Лају није била никаква тајна у америчком командном врху. Међутим, уложени су значајни напори да би се прикриле све информација о догађају. Командант чете „Си“ капетан Ернест Медина је пријавио да је током борби убијено 20-28 цивила који су погинули од артиљеријске ватре и митраљеза. Месец дана касније, исту ту информацију предао је врху и командант 11. пешадијске бригаде. Према његовим речима, 20 цивила су постали ненамерне жртве борбених дејстава против јединица Вијетконга.
Међутим, истина је ипак процурила у медије. Између осталог и због тога што војници чете ‘Си’ нису оклевали да се уз пиво хвале својим „подвизима“ у Ми Лају. Те приче је прикупио и објавио, тада већ амерички војник 11. бригаде, Роналд Риденхор. Постале су познате и фотографије другог сведока тих догађаја – војног фотографа Роналда Хеберлија.
Почела је истрага после које је десетине војника осумњичено за убиства, мучење, силовање, а један број официра – за заверу чији је циљ био – прикривање истине. Међутим, оптужено је само 26 припадника масакра, а шест их је стигло до војног суда. Једини осуђеник био је поручник Вилијам Кели, командант првог вода. Јавно мњење је пресуду коментарисало различито – било је оних који су веровали да је Кели само жртвено јагње.
Како год да је било, доживотна казна поручника Келија је замењена кућним притвором само три дана након ступања на снагу, а 1974. године је помилован.
Али је зато пилот Хју Томпсон био прогоњен. На састанку Представничког дома Конгреса је жестоко критикован због претње да ће употребити оружје против америчких војника. Било је позива да га изведу на суд. Томпсону су стално претили, на пример, на прагу његове куће бацане су измасакриране животиње.
Тек 30 година након тих догађаја, Томпсон и његова посада су добили Војничку медаљу америчке војске. Док је додељивао Томпсону медаљу, генерал-мајор Мајкл Акерман окарактерисао је масакр у Ми Лају као „једно од најсрамнијих поглавља у историји војске“.
Како је америчка војска изгубила своје људско лице
Непосредна војна интервенција Сједињених Држава у вијетнамски грађански рат почела је крајем педесетих година, чему је претходило осам година оружаног сукоба у Вијетнаму, у коме је Француска покушала да одржи своју колонијалну владавину, изгубљену после Другог светског рата.
Већ 1945. Хо Ши Мин је прогласио стварање независне Демократске Републике Вијетнам. Последично, од 1954. земља је била подељена на два дела: Северни Вијетнам под вођством Вијетмина, Лиге за независност Вијетнама, и Јужног Вијетнама, у којем је Француска инсталирала монархијски режим на челу са царем Бао Дајем.
Америчка администрација је разматрала ситуацију у Вијетнаму у контексту ширења совјетске идеологије у азијском региону. Након успостављања комунистичког режима у Кини и Северној Кореји, Вашингтон је био одлучан да не дозволи такав развој догађаја у југоисточној Азији. Пошто нису видели изгледе за даље ратовање, Французи су напустили Вијетнам и Американци су дошли да их замене. Прво – на нивоу политичких и војних саветника, финансијске помоћи администрацији Јужног Вијетнама, а затим су стигли „људи и оружје“.
Америчке методе увођења слободе и демократије и нису били нарочито оригиналани; премијер Јужног Виетнама Нго Дин Зјем, уз подршку Сједињених Америчких Држава суспендовао је ауторитет цара, прогласио се председником и почео да спроводи режим личне диктатуре. До 1963. године, Американци престају са подршком и Зјему: један број јужновијетнамских генерала по сагласности са представницима Сједињених Америчких Држава извшили су војни удар, а председник и његови рођаци су убијени. Међутим, војна хунта која је дошла на власт показала се нестабилном, и дуже времена се власт у Јужном Вијетнаму мењала на силу сваких неколико месеци.
У том контексту, 1960. године, све опозиционе групе колонијалној власти ујединиле су се у Народни фронт ослобођења (Вијетконг), који уз помоћ северног дела земље, почиње герилски рат против окупатора и њихових присталица.
До 1964. године – време званичне војне интервенције – у Јужном Вијетнаму је било више од 20 хиљада америчких контигената. Америчке снаге су се нашле у врло непријатној ситуацији: они су били приморани да бране екстремно нестабилну и непопуларну власт Јужног Вијетнама током оружаних сукоба ова два дела земље. И упркос томе што је у јеку сукоба број америчких трупа достигао пола милиона војника, они нису успели да успоставе потпуну контролу над већом територијом – герилски рат се водио свуда.
Недоследност парола о заштити слободе и демократије у реалном политичком садржају проамеричке владе Јужног Вијетнама имала је веома негативан утицај на морал у америчкој војсци. И то је само мали део проблема – из књиге генерал-потпуковника америчке војске Филип Б. Давидсона, који је служио у Вијетнаму као шеф обавештајног штаба америчке команде:
„Случајеви повлачења из војне службе и дезертирање су постали чести. Број војника који су користили наркотике је био у константном порасту. Године 1970. је у Вијетнаму било 65 000 (до 1970. је било 300 хиљада – Взгљад) … напади на команданате су се 1970. дешавали три пута више него у 1969. … све чешћа појава брадатих и прљавих војника, који обављају своје дужности као да су на то приморани, док сва статистика која је била доступна војном руководству убећује више и високе официрире 1970. године да је просто дошло до губитка војне дисциплине и колапса трупа“.
Рат за демократију до уништења
Међутим, тешко је отписати злочине америчке војске и приписати их губитку дисциплине због сложене политичке ситуације. Желећи да спрече комунистичку експанзију, америчко политичко руководство и команда војних група нису се зауставили пред највишим драконским методама.
Територије Северног и Јужног Вијетнама подвргнуте су бомбардовању тепих-бомбама. Американци су укупно бацили 6,727,084 тона бомби – три пута мање него на Немачку за све Другог светског рата.
У исто време, и авијација, и копнене трупе масовно су користили напалм, а да би уништили џунгле – хербицид и дефолиант „агент оранж“. „Агентом оранж“ је попрскано 10% територије Јужног Вијетнама (77 милиона литара) после чега је више од 3 милиона вијетнамских људи оболело, а укључујући и оне који су наследним путем добили болести.
Жртве су 2005. и 2008. путем Врховног суда САД покушале да добију накнаду од Сједињених Америчких Држава, али је захтев одбијен уз формулацију „нема довољан доказа да је супстанца коју су америчке трупе прскале током Вијетнамског рата узрок штете“. Наглашено је да се дефолиант „користио за заштиту америчких трупа, а не као оружје против цивила“.
Стандардна тактика Сједињених Држава била је уништавање речних брана за наводњавање пиринчаних поља. Пиринач је била главна храна цивилног становништва, и Американци су изазвали глад на територијама под њиховом контролом.
САД су водиле рат до тоталног уништења. Масакр у Ми Лају је био само једна од епизода. Документовано је десетине других случајева који нису били тако добро озбвучени у јавности. На пример, у 101. ваздухопловној дивизији, војници су волели да се „украшавају“ скалповима убијених вијетнамаца.
За ужасе тог рата, нико није кажњен, није се нико извинио и нико није платио накнаду. Још увек.
Извор: Взгљад; Превод: Њуз фронт