Југославија између немачких уцена и ултиматума Британије и Америке. САД гурале Југославију у рат. Хитлер је зазирао од ратоборних Срба.
ПОЛОВИНОМ марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на северној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање немачког хиљадугодишњег царства. Последњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Даладје и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и “мирним путем” предата Немачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Следећи на мети Берлина је Балкан. Пре свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.
Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године “Крупов” концерн потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Следећих месеци немачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.
Управи југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту – 1,40 динара.
СУОЧАВАЈУЋИ се са чињеницом да Немци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за 60 комада!
Французи и Енглези уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Немци све више располажу природним ресурсима и рудним благом.
Кнез брзо схвата да ни једном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосећајући да се ближи рат великих размера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.
Почетком Другог светског рата 1. септембра 1939. године, немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закопликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтео је по сваку цену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убедили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.
ИТАЛИЈАНСКИМ нападом на Грчку 28. октобра 1940. почела је и подземна и отворена “туча” између Немаца и Енглеза око Југославије. У том галијаматису одједном се чуо глас Сједињених Америчких Држава, које су се придружиле Великој Британији, Немачкој, Италији – којем ће се царству приволети југославенска влада. Као и Југославија, и Сједињене Државе су на почетку рата објавиле своју неутралност. Попут кнеза-намесника и председник Френклин Рузвелт имао је идеју да сачува неутралност у рату. Али, неутралност само за своју земљу. То изгледа није важило и за Југославију.
Оглашава се амерички државни секретар Сумнер Велес и упозорава Југословене да ће ако са Немачком склопе било какав уговор, који Немцима олакшава напад на Грчку или на британске снаге у Средоземљу, Влада Сједињених Држава одмах блокирати сва југословенска новчана средства. А она нису била тако мала. Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата. Ваљда је заборавио да је та иста његова влада одбила захтев Југославије да добије кредит за наоружање, како би могла да се одупре немачкој агресији.
Ова уцена десиће се годину дана пре него што ће Немачка и Италија, 11. децембра 1941. године, објавити рат Сједињеним Државама. Тек после ове објаве Рузвелтова администрација узвраћа и објављује рат Хитлеру и Мусолинију. Југославија је већ одавно била окупирана и распарчана.
У ДРУГОЈ половини јануара 1941. године у Београд долази пуковник Вилијам Донован, лични изасланик председника Рузвелта. Онај исти Донован, будући бригадни генерал Централне обавештајне службе (ЦИА). Његов задатак је био да образложи британску намеру да се отвари фронт на Балкану. И он предочава још један ултиматум: Ако влада допусти немачким трупама прелаз преко границе, Сједињене Државе ће, после рата за мировним столом, третирати Југославију као ратног губитника.
Све околности су говориле да се ближи дан када ће Југословени морати да преломе на коју ће страну. Кнезу Павлу је било јасно да Југославија, несложна каква јесте, са застарелим наоружањем, скромном војном опремом, нема озбиљних шанси да се дуже одупре немачком нападу. Унапред се знало да ће са Немцима земљу напасти Италијани, Бугари и Мађари. У првом налету могли су да заузму три кључна града: Београд, Загреб и Љубљану. Војска би морала да се повуче у планине Босне и Херцеговине и тамо би могла да издржи шест недеља. После тога не би више било муниције и хране. А Британци и Американци нису обећавали никакву помоћ.
У ЈУГОСЛАВИЈИ је тињало, а Европа је горела. Београд је покушавао да добије на времену. Најпре кнез намесник 1. марта проширује листу захтева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица верују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтеви су били:
– Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије
– Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
– Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.
Цветковић и Влада имали су добар разлог: неколико недеља раније добили су информацију да ће Немачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна – ако буду затезали, Немци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.
СА ОВОМ прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Немачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.
Био је Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену “Ecoles superieures de guerre” (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930, професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика – словеначки, немачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као заменик команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић…
Један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг, у својим мемоарима пише да је пуковник Ваухник, аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома.
ВАУХНИК ће крајем 1940. године показати да је био један од најбољих обавештајаца тог времена. Ћаскајући једном приликом са Герингом, извукао је податак да ће Немачка, наредног пролећа, располагати са више од 200 дивизија. Знао је да им против Британије треба највише 50 ових формација. И логично је закључио да Хитлер намерава да крене на Совјетски Савез. Кренуо је у потрагу да сакупи доказе за ову своју претпоставку. Недуго потом од словачког војног аташеа, мајора Татарка, сазнаје да Немци од Словачке траже две пешадијске дивизије за напад на Русију.
Од грофа Сигисмунда Бернсторфа, једног од обавештенијих људи Трећег рајха, уз пиће сазнаје: “Немачки напад на Совјетски Савез више није пука могућност него чињеница. Одлука је већ пала.”
Вилијем Пабст, бивши мајор у немачком генералштабу који је водио успешан ресторан у Берлину, а чији редовни гости су били високи официри, повериће му се почетком марта: “У пуном су јеку припреме за напад на Русију. Аеродроми су спремни.”
У његовој шифрираној поруци коју је послао у Београд били су подаци о покретима немачких трупа, са називима и матичним бројевима дивизија…
Покушао је да убеди генерала Симовића и пучисте да преврат одложе до маја, почетка немачког напада на Совјетски Савез. Ко зна каква би била даља судбина Југославије.
ДИРЕКТИВА 25
ПУКОВНИК Ваухник је о немачком плану за напад на Совјетски Савез лично обавестио генерал-мајора Тупикова, руског војног аташеа. А преко шведског војног аташеа известио је и британску службу, а она својим везама Москву. Нажалост, тамо је то схваћено као покушај Британаца да их увуку у рат са Немачком, рат који нису желели. После мартовског пуча у Београду, Ваухник је благовремено обавестио југословенску владу о детаљима немачког напада на Југославију 6. априла 1941, под кодним именом “Директива 25”.
Иван Миладиновић, Вечерње Новости