“Крв хероја је ближа Богу од мастила филозофа и молитви верника.”
-Јулиус Евола-
Јуче, 20. марта, навршило се 24 године од херојске погибије Споменка Гостића, једног од најмлађих бораца Војске Републике Српске из одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ. Легенда о Споменку је дуго била непознаница већини Срба, ретко кад је Споменко спомињан међу Србима, све до пре неколико година када је он нагло „откривен“ и нашао се међу Србима по други пут, сада као готово нестварна и немогућа легенда и успомена на оног итекако стварног, могућег и некада живог дечака. Данас му се већ увелико дижу споменици, дају имена улица, певају песме о њему…Боже здравља да се овај позитиван тренд настави у смеру даљег величања његовог лика и дела. Иако му се никада нећемо моћи одужити, то су све пристојни и достојни покушаји.
Споменко је рођен 15. августа 1978. године у Добоју. Основну школу је почео похађати у Маглају, али ју због избијања рата никада није завршио. Прве ратне године, током 1992. , живео је са мајком Миленом у селу Јовићи код Маглаја. Село је било српска „енклава“ у ширем муслиманском окружењу, па је од самог избијања рата било на удару. Мајка му је умрла априла месеца, а бака септембра исте године, као жртва гранатирања од стране Армије БиХ.
Споменко остаје без једне породице и уточишта, али убрзо стиче нову „породицу“ и нови „дом“ ; војску. Испрва је радио као курир, разносећи пошту својом коњском запрегом дуж линије фронта и ратом захваћених подручја. После је „напредовао“ и почео разносити храну борцима на првој линији фронта. Приликом једног задатка тог типа својом коњском запрегом је налетео на минско поље. Коњи су страдали, а он је био рањен. До краја свог живота је још једном рањен, тј. до оног последњег рањавања, које није преживео.
Планина Озрен је током читавог тока рата било једно од највећих жаришта и поприште огорчених борби српских и бошњачких снага. Март месец 1993. је донео нову офанзиву АрБиХ на ово подручје, а Споменко је са саборцима бранио своје село Јовиће. Рањен је у гранатирању српских положаја, трећи, нажалост и последњи, пут. Умро је 20. марта 1993. и истог часа се вазнео на Небо и ојачао редове Небеске Србије заузевши своје место поред Лазара и Милоша. Тело му је сахрањено на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку. Душа му почива у Царству Небеском.
Споменко Гостић је дечак који је очитао лекцију много старијима и озбиљнијима од себе, како се живи, ради, бори и умире за Отаџбину. Сироче, дете, у вихору рата, које је одбило бројне понуде наших људи из дијаспоре да га усвоје и склоне из ратног подручја, остало је до краја на својој земљи, у својој ђедовини, постидевши тако малтене све оне који још имају у себи осећај стида, оставивши своје мале кости у њој, оставши ту на вечној стражи, упутивши душу своју, својом свесном жртвом, право пред капије Рајске и вечни, бесмртни живот.
Занимљива је иначе парадигма те две Србије, потпуно супротне једна од друге, оне кукавичке и оне јуначке; једну осликава Споменко а другу београдски и остали градски „фрајери“ , „шмекери“ и „дисиденти“ који су се бунили против рата или су „србовали“ из топлине родитељског дома.
Како изгледа та парадигма? Управо овако; дете од 15 година брани своју Отаџбину на првој линији фронта, а “млади лавови”, а заправо магарци од 25-30 година срчу кафе по центру Београда од родитељских пара и протестују против “Милошевићевих ратова” . Дете које је остало без игде икога се придружује ВРС и гине бранећи свој кућни праг. Магарцима из снобовских породица не пада напамет да један динар уплате за ратне и хуманитарне напоре прекодринских Срба, а камоли да ураде нешто више. Много битније је бити „битку“ против Милошевића и његових „освајачких ратова“ у РС и РСК, него бити битку са српским народом на тим територијама, који бије битку за опстанак, голи живот, преживљавање и избегавање оне судбине која их је задесила пола века пре деведесетих година – геноцида, логора, ками, србосјека, јами, падање у немилост разним ендехазијама и ханџар дивизијама… Но, они нису вредни даљег помена и десетине хиљада тих анонимних „јунака“ ће прогутати време и заборав, док ће светло име Споменка Гостића расти и бити све веће и значајније како време буде пролазило.
Драги Споменко, морам да ти се захвалим и да те похвалим, јер си ти један од мојих животних узора. Сад си на бољем и лепшем месту, где си, верујем, штавише знам, убеђен сам, добио ново, срећно и безбрижно детињство које овде на Земљи ниси имао.
Царство Небеско теби, најхрабријем детету међу војницима и највећем војнику међу свом децом, које је Српкиња икад родила. Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити!
Никола Јовић