Бомбардовање СРЈ је требало да буде у октобру 1998, али Холбрук је ненадано 13. октобра 1998. године дошао у Београд и састао се са Милошевићем. Касније се показало да је Американцима одговарало да бомбардовање буде одгођено за март 1999. године. Због временских прилика.
Могло би се рећи да је Косово добило независност још током преговора у Рамбујеу, или можда и раније, ако је судити по речима оних који су били директни сведоци дешавања. Бомбардовање СРЈ била је ствар која је изгледа такође унапред била решена.
Преговори који су између Србије и косовских Албанаца, уз посредовање пре свега Американца, фебруара 1999. године трајали 17 дана, имали су за циљ само једно — да се Србија преда.
Последњи покушај да се наша држава на то примора десио се у Београду, два дана уочи почетка бомбардовања, када је код Слободана Милошевића изненада дошао амерички изасланик Ричард Холбрук.
Шест месеци раније Холбрук и Милошевић већ су потписали споразум који је требало да реши косовски проблем. Али…
Шта се десило? Да ли је бомбардовање СРЈ могло да буде спречено, а Косово сачувано? Шта је и како америчка делегација на челу са Ричардом Холбруком нудила тадашњем председнику СРЈ Слободану Милошевићу, а шта Милошевић њима? Како је протекао последњи сусрет Ричарда Холбрука и Слободана Милошевића, а шта је тадашњи председник СР Југославије потписао са Холбруком уочи преговора у Рамбујеу 1999. године.
О томе шта се дешавало иза затворених и полуотворених врата после тих сусрета, пре и после Рамбујеа, разговарали смо са Николом Шаиновићем, бившим премијером Србије и потпредседником Владе Југославије и Момиром Булатовићем, председником Савезне владе СРЈ у периоду од 1998. до 2000. године.
Шаиновић се сећа последњег сусрета између Холбрука и Милошевића који се десио два дана пре почетка НАТО бомбардовања, а описује га као „ледени састанак“.
„Током тог сусрета није било никаквог разговора… Холбрук је само донео ултиматум — потпишите Рамбује или бомбардујемо! Документ из Рамбујеа је претходно наша Скупштина одбила и прихватила извештај наше делегације која тај споразум није потписала, јер је он значио окупацију наше државе и признавање Косова. Милошевић је Холбруку то само тада саопштио“, каже Шаиновић.
Он подсећа да је још Мадлен Олбрајт, тадашња државна секретарка Америке, током преговора у Рамбујеу отворено саопштила да ће до бомбардовања доћи, а кад је Скупштина Србије одбила тај документ, то је већ била завршена ствар. Тако да тај долазак Холбрука, два дана уочи бомбардовања СРЈ, није ни било нити је донело никакво изненађење.
„После те размене саопштења Холбрук је отишао и тада је практично почело одбројавање за почетак бомбардовања. То није био дуг састанак, знали смо да долази и знали смо шта ће он нама, а шта ћемо ми њему рећи. То је личило на телеграм који је Аустроугарска послала Србији 1914. године“, описује Шаиновић.
Милошевић нас је, додаје наш саговорник, само обавестио о исходу тог сусрета, а детаља није ни могло да буде јер није било никакве расправе.
„То је био сусрет давања и одбијања ултиматума“, закључује он.
Момир Булатовић сведок је свему ономе што је претходило Рамбујеу, као и споразуму који су Холбрук и Милошевић пописали у октобру 1998. године, дакле пре почетка преговора који је требало да реши косовски проблем.
„Бомбардовање СРЈ је требало да буде у октобру 1998, али Холбрук је ненадано 13. октобра 1998. године дошао у Београд и састао се са Милошевићем. Ти су разговори оцењени као драматични, али успешни. У то време сам био у Турској на самиту и са Милошевићем сам имао договор да нас обавести, ако ти преговори не буду успешни, да бисмо могли на време да се вратимо, јер би у случају НАТО напада био затворен ваздушни простор“, сећа се Булатовић.
„Са Милошевићем сам буквално био на вези из минута у минут, знам да су преговори њих двојице трајали до касно у ноћ, али су резултирали Споразумом који је касније потписала Савезна влада са Мисијом ОЕБС-а према којем је формирана Верификациона мисија која је надгледала примирје на Косову и Метохији“, сведочи Булатовић.
Она је била састављена од ненаоружаног персонала са војничким искуством. Са једне стране, био је генерал Вилијам Вокер — сценариста Рачка, док је са наше стране у име Савезне владе био потписник и координатор Никола Шаиновић, који је касније ту своју улогу платио са 12 година робије у Хашком трибуналу“, присећа се Булатовић.
Он каже да је у том тренутку ситуација на терену била таква да су наше снаге потпуно потукле тзв. ОВК и безбедносне прилике су биле под контролом. Савезна влада је, додаје он, улагала велике напоре да се нађе политичко решење са Ибрахимом Руговом и умереним представницима албанске опције и да се тај проблем реши интерно.
„Ми смо у том смислу дали гаранције да се прекидају борбена дејства и да се формира међународна Верификациона комисија, која је требало да установи да је стање на терену онако како га ми приказујемо. Међутим, за време док је Верификациона мисија трајала, неких шест месеци, под заштитом ОЕБС-а извршена је консолидација у редовима ОВК и борбе су поново почеле да се интензивирају. Процеси у Хагу су касније показали да Американцима нису одговарале временске прилике да почну са бомбардовањем у октобру 1998. године и да им је одлагање одговарало. Дакле, није било уопште у питању да ли ће нас напасти него када ће нас напасти. Овде је превагнула метеорологија“, напомиње Булатовић.
Он каже да је Холбрук имао дипломатију „конц-логора“. Он је, каже Булатовић, долазио са позиције силе и ту није било дипломатије. Булатовић се не би сложио да су Холбрук и Милошевић имали неки однос поштовања, чак каже и да је Холбрук у својим мемоарима изнео низ нетачних података, што је нека врста сведочанства да је био злонамеран.
„Што се тиче интелектуалних и неких других способности Милошевић је био много супериорнији од Холбрука, али он је био човек који је држао батину у руци и тако се и понашао“, наглашава наш саговорник.
Булатовић стоји на становишту да је Милошевић, као сваки разуман човек и политичар, хтео да успостави добре односе са Америком, да не би било сукоба, јер смо ми превише мали да бисмо имали такву силу за противника.
„Међутим, очито је да је све ово морало да се деси јер је само тако НАТО могао да врати кредибилитет. Ако вас у америчкој логици одреде као лошег момка нема те вештине која ће вас извући из тога“, каже Булатовић.
Потврда овога је и, како сам каже, чињеница да је Милошевић пристао да уђемо у НАТО како бисмо очували државу. Ту понуду је Милан Милутиновић дао Медлин Олбрајт, али је она рекла да неће да нас приме.
Враћамо се у тренутке уочи бомбардовања. Холбрук је по повратку из Београда 23. марта 1999. саопштио да његова мисија није успела и отишао у Брисел где је о томе обавестио генералног секретара НАТО-а Хавијера Солану. Он је издао наређење снагама Алијансе за почетак агресије на СР Југославију. Сенат САД одобрио је америчко учешће у ваздушним ударима НАТО-а против СРЈ, али је напад почео без одобрења Уједињених нација.
Спутњик