У протеклих неколико дана се углавном говорило о рукометној утакмици, млађих и женских, селекција Србије и Косова* . Ова утакмица се требала прво одиграти у Крагујевцу, без интонирања химни, застава и публике, али је премештена и одложена за одигравање у СЦ Ковилово. Meђутим, данас је одлучено да се спорна утакмица ипак не одигра. Да ово неће проћи без последица на ширем нивоу од наше државе, убрзо смо се уверили. Као што се нисмо питали 2014. кад је Косово* ушло у EHF, тако се сада немамо коме жалити због ове дисквалификације.
Не може се овај појединачни случај издвојити из општег дискурса Запада према овом питању, који је јасан и недвосмислен; Косово је независна држава и држава Србија је дужна да „нормализује односе“ са њом. Свако наше колебање и негодовање у складу са овим се сматра као одраз непоштовања, увреде, пркоса, што је из наше, српске позиције лепо и романтично, али из позиције империје, онога ко говори речима силе, (над)моћи и надређености, то је веома увредљиво. Да ли би због тога ми требало да одустанемо и одступимо од наших ставова и интереса? Напротив. Како онда да се поставимо? Како год се поставили, чини се, да је исход игре унапред познат, пошто су и карте унапред подељене тако да неко има све „добитне“ а ми – ниједну. Степен притисака на Србију биће директно условљен и пропорционалан нашем „попуштању“ по питању Косова. Косово („република“) је чедо и протекторат Запада, ништа спорно и тајно. Уочи сутрашње, 19. годишњице од почетка бомбардовања, ваљало би подсетити људе, заправо „обавестити“, о једној чињеници, коју наше тадашње руководство није (да ли јер нису хтели или нису смели, у то не улазим) учинило. Ми смо територију Косова и Метохије изгубили у територијалном смислу повлачењем наше војске и полиције одатле после потписивања Кумановског споразума. Нисмо изгубили тај рат у војном смислу, али јесмо у политичком. А данас је, за разлику од неких других, прошлих периода у историји, политичко одвојено од војног, изнад војног је и битније је од војног. Наши несрећни примери војних победа који су се завршавали политичким споразумима и обрнуте варијанте широм света то неспорно доказују. Ми смо политички почели да губимо територију КиМ од 1999. на овамо, што нашом „заслугом“, што деловњем друге стране. Све поразе и неуспехе које трпимо од 1999. на овамо, последица су нашег лошег „постављања“ према овом проблему, што опет проистиче из лошег и нестварног „веровања“ да смо ми победили у том рату упркос нашем повлачењу и Кумановском споразуму (?!) због резолуције СБ УН 1244 (која је, сложићемо се, мање-више мртво слово на папиру, али је опет боље да постоји него да не постоји некакав међународни документ за који можемо макар декларативно да се „хватамо“ у расправама о овој теми на већем нивоу од „унутрашњег дијалога“) . Овако, остали смо у уверењу да смо ми победили, да је КиМ у потпуности под нашом контролом и све тако мислимо док не дође нека ситуација попут ове са рукометом, која нас онда готово моментално, „баци“ из општег оптимизма, у општи песимизам и дефетизам. Те тако „одједном“ Косово и Метохија више нису наши (под нашом контролом), него се одједном „сетимо“ да је „Косово изгубљено одавно“ . Ниједан ни други став није тачан, исправан и оправдан. Истина је, као и увек, негде између (две крајности) . Нити је све добро, нити је све лоше. Али док год будемо живели од једне до друге самозаваравајуће, искривљене слике стварности, дешаваће нам се ови „рукометни“ инциденти и сценарији. Треба бити поштен па рећи; не, ми не контролишемо територију Косова и Метохије, јер је оно под међународном контролом, јер је код Урошевца највећа НАТО база у Европи, јер је у Приштини влада косовских Албанаца на чији рад и деловање ми готово уопште не можемо да утичемо…Али исто тако треба бити поштен па рећи; не, то нас не спречава и не онеспособљава за даљу борбу за очување СРБИЈЕ на Косову и Метохији, као предуслова повратка Косова и Метохије, у састав СРБИЈЕ. Шта се под тиме подразумева? Очување нашег народа, обезбеђивање његове (пре свега) безбедности, езгистенције, поправљање његовог-социоекономског положаја, очување наших цркава, манастира и споменика културе, очување наших тапија на земљу (које износе преко 60 процената укупне територије). Како до тога? На сваки могући начин. Све што имамо и можемо подредити том, главном и основном, „државном разлогу“, онако како су том термину служили највећи светски државници, истим методама, средствима, енергијом и ангажованошћу, складно нашој ситуацији и приликама.
Добро је што је одложена утакмица између Косова* и Србије. Не само због симболичке равни (њено одигравање уочи 19. годишњице од почетка НАТО бомбардовања), него због тога што и све да се она одржала ми не бисмо тиме добили никакав (потенцијални) политички капитал за трговање у преговорима око статуса КиМ, јер се одржавање утакмице у СТАРТУ и A PRIORI oд нас очекивало, те овај „бунтовни“ акт (из позиције Империје) ће нам се дефинитивно обити о главу (као што већ делимично јесте), али може бити плодотворан у смислу нашег показивања да нисмо спремни баш на све и да имамо (само)поштовање које се мора узимати у обзир као релевантно, те да у овим напорима за размршивање „косовског чвора“, нећемо бити само пуки посматрачи и извршиоци туђих налога, већ, можда не равноправни (јер је то нереално очекивати, узев у обзир њихову (шиптарску) и нашу „залеђину“ и позицију), али свакако релевантни актер.
Па да видимо шта ће бити. Ком обојци, ком опанци, што би се рекло…
Никола Јовић