Генералштаб Војска Југославије је саопштио да су ваздушне снаге НАТО-а гађале више од 50 војних и индустријских објеката наменске производње. Погинуло је 10 војника, а рањено 38. У другом таласу војни циљеви у СРЈ гађани су крстарећим ракетама „томахавк“.
Руско министарство за ванредне ситуације je саопштило да је током ваздушних напада НАТО на СР Југославију током ноћи са бродова и авиона лансирано 90 крстарећих ракета „томахавк“ и да је у операцији учествовало 210 авиона, четири брода и три подморнице.
У ноћи између четвртка 25. и петка 26. марта у рејону аеродрома Лађевци испаљено је 20 пројектила, од тога десет пројектила погодило је рејон аеродрома а два су пала у атар села Цветке.
Прекинута је настава у школама и на факултетима у Србији. Рационисано је снабдевање горивом и отказани су сви летови на београдском аеродрому.
Генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан је изразио разумевање за „ваздушне ударе“ НАТО-а на СР Југославију, али је додао да је у одлучивању о употреби силе требало да буде укључен и Савет безбедности.
Руски председник Борис Јељцин изјавио да је „агресија НАТО против СРЈ груба грешка“ америчке дипломатије и председника Била Клинтона.
Генерални секретар НАТО Хавијер Солана је изјавио да је крајњи циљ „војне операције НАТО“ уништавање југословенских оружаних снага.
Aмерички председник Клинтон је изјавио да југословенски председник Слободан Милошевић мора да „изабере мир“ или ће НАТО наставити нападе на циљеве у СР Југославији.
Влада СРЈ је прекинула дипломатске односе са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском.
Министарство информисања Србије је одлучило да протера новинаре гласила из земаља које су учествовале у агресији НАТО или су дале своју територију на коришћење агресорима.
Владе Црне Горе и Републике Српске су саопштиле да су у сталном заседању.
Сећање на хероја одбране, потпуковника Животу Ђурића
Потпуковник Живота Ђурић рођен је 1963. године у Параћину.
На стотинак метара од његовог дома је мали спортски аеродром са кога су често полетали старији момци, чланови клуба „Наша крила“, и вероватно је то утицало на њега да се после завршене основне школе упути у Мостар у Војну ваздухопловну школу, а онда школовање настави на Академији у Земунику крај Задра и две године у Подгорици.
Службу војног пилота је почео 1986. године на аеродрому Петровец крај Скопља. Ту се и оженио Биљаном која је из околине Параћина. Шест година су били у Скопљу, онда је ескадрила премештена у Краљево.
Рат га је затекао на месту команданта „Тигрова“, ескадриле ратних авиона „орлова“ у 98. ловачко-бомбардерском авијацијском пуку, јединици која је била базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева. Тог марта 1999. године свима је било јасно да ће НАТО напасти Србију.
Авијацијски пук у Лађевцима имао је ратне планове, извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на КиМ, и могуће циљеве. Ваздухопловци су приступили дислокацији људства и технике, авиони су склањани са аеродрома и маскирани у њиховој околини. Прве ратне ноћи писта у Лађевцима није погођена, бомбе су пале између ње и стајанке.
„Ујутру смо кренули у напад на команде, кампове и касарне ОВК. У нашим копненим јединицама били су ваздухопловни официри за навођење, такође пилоти, док се у команди у Приштини налазио ваздухопловни официр за везу. Одлучено је да се радио-веза, због прикривености лета, користи само у крајњој нужди или ако официр на земљи процени да напад угрожава наше јединице.“ – причао је касније пуковник Срето Малиновић, у време рата 1999. године командант 98. пука.
Летело се у бришућем лету, брзином од 800 километара на сат, авиони су пратили конфигурацију терена. Групу од два или четири „орла” обично је предводила верзија ове летелице са два седишта – на другом седишту седео је навигатор чији је задатак био да авионе прецизно доведе до циљева. Летови, који су представљали велико физичко напрезање за пилоте, трајали су око пола сата, па чак и 50 минута када су били у питању најудаљенији положаји ОВК према Албанији.
Живота Ђурић полетео је на задатак 25. марта 1999. године. Док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу и у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље.
Пилот Слободан Димовски, Животин друг из генерације, „класић“, који га је тада пратио на задатку, испричао је: „Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха.“ – рекао је Димовски.
По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.
„Два дана се водио као нестао.“ – испричала је његова супруга Биљана новинарима касније. У тренутку Животине погибије њихов син Александар имао је десет година, а ћерка Ана девет.
Посмртно је одликован и унапређен. Живота Ђурић сахрањен је у Параћину.
zlocininadsrbima.com