На данашњи дан, пре 19 година, почело је НАТО бомбардовање СРЈ. Званични назив операције је гласио „Операција савезничка сила“ (Operation Allied Force), у САД се углавном говорило о „Операцији Племенити Наковањ“ (Operation Noble Anvil), док је то код нас „преведено“ и протумачнео као „Милосрдни анђео“, иако западни званичници тај термин нису уопште користили.
Тачан број наших жртава је и до дан данас непознат (јер није формирана државна комисија која би овом питању од националног значаја приступило на начин који заслужује), много боље од тога знамо шта је од имовине оштећено, а колика је штета. Испада да нам је битније и да више жалимо за мостовима, кућама, фабрикама и школама, него за људима, без којих ти мостови, куће, фабрике и школе немају поенту нити разлог постојања.
Упоређивање укупних војних потенцијала СРЈ и НАТО, као и популације у овој држави (тј. савезу), економија, БДП-а и свега осталог јасно имплицира да је ово најнеравноправнији рат икада у историји света. Никада толико није био велики раскорак између снаге једних и других, никада једна страна није била толико онемогућена да узврати другој у макар приближној мери.
Већ смо раније писали о неизбежности овог рата, као и о разлозима за његов почетак, ток и крај. [1]
Оно што је пројектовано још седамдесетих година прошлог века, почело се реализовати почетком деведесетих, да би достигло кулминацију у бомбардовању Срба са „оне“ стране Дрине током 1994. и 1995. године и потом са „ове“ стране Дрине 1999. године. Први пут од краја Другог светског рата и формирања НАТО савеза да се он активирао у Европи је било против народа који је био на страни земаља, његових оснивача, победница у истом том Другом светском рату.
Много је објашњења за овај наш сукоб са НАТО савезом и ми смо, све до недавно, уважавали и узимали за релевантне готово све разлоге, сем једног, можда и најбитнијег. Геополитичког разлога. А како то каже Александар Г. Дугин, најбољи живи руски и један од најбољих живих светских геополитичара и теоретичара међународних односа и светске политике; „…Геополика је изнад идеологије, и када бисмо чак у потпуности прекопирали, од наших геополитичких непријатеља, њихов политички и вредносни систем (демократију, либерализам, тржиште итд.), геополитичку тензију не бисмо уклонили. Она ни тада не би нестала.“ [2]
Дакле, да смо се деведесетих „само“ ускладили у геополитици са победничким Западним блоком, врло вероватно бисмо избегли директну конфронтацију са њима и имали прилику да ми будемо ти који одређују како, на који начин и под којим условима ће се распасти СФРЈ. Овако, остали смо сами, издвојени и изоловани, осим спорадичне и углавном симболичне подршке неких земаља на свету, са санкцијама, рестрикцијама, ембаргом, медијском стигматизацијом, сатанизацијом и на крају – физичком ликвидацијом, из ваздуха, са сигурне удаљености и без превелике могућности за узвраћање. Овако, остаје нам „само“ да славимо наше хероје и невине жртве из свих ратова деведесетих година и да учинимо све да њихова жртва не буде узалудна.
Нека је вечна слава и хвала свима који су пали бранећи српски народ и српске земље у свим сукобима деведесетих година прошлог века, нека им подари Господ Царство Небеско.
Никола Јовић