Понижавање српских спортиста почело у Шведској 1992!

Висока политика је своју најпрљавију игру играла са Југославијом на спортском терену, и ту тактику не мења већ четврт века. Та прљава политичка игра директно се наметала и најугледнијим спортским организацијама.

 

„Мач неправде“ први пут смо осетили 1992. године, када је УЕФА одлучила да с Првенства Европе у Шведској избаци селекцију коју је предводио Ивица Осим. Пикси Стојковић, Дејо Савићевић и остали враћени су са севера Европе, у драматичној акцији спасавања и евакуације ЈАТ-ове летелице којом је управљао легендарни пилот Стева Попов. Швеђани, на наговор „одозго“, чак нису хтели да сипају гориво за лет до Југославије… Прљаво, да прљавије не може бити.

Исте 1992. године „прославио“ се и Међународни олимпијски комитет, који је забранио такмичарима у колективним спортовима из СР Југославије да уопште пођу у Барселону на ОИ, а на церемонији свечаног отварања појавили смо се само под олимпијском заставом коју је носила Јасна Шекарић.

И то под именом „независни олимпијски учесници“ (укупно 52). Троје наших стрелаца (Шекарићева, Биндер, Плетикосић) освојили су једине три медаље.

Југославији и Београду је за лето 1994. године Светска кошаркаша федерација поверила организацију Светског првенства. Почела је и изградња Београдске арене, а ФИБА је убрзо, на наговор међународне заједнице и после уведених санкција, улогу домаћина СП предала Канади.

Пуне две сезоне, од 1993. до 1995. године, УЕФА није дозволила нашим фудбалским клубовима да се такмиче у европским куповима. И то у „златним“ годинама, после Звездине европске титуле и с тимовима „вечитих ривала“ у којима су играли врхунски асови.

До 1995. године европски и светски „праведници“ држали су наше спортисте под санкцијама. Онда су, пре свих, кошаркаши почели да враћају мило за драго.

И тако све до 21. маја 2003. године, када је Светској стонотениској организацији пало на памет да прва повуче ногу и призна такозвану државу Косово и прими њене спортисте у своје чланство. У суштини, тада је само настављено понижавање једне суверене државе и њених спортиста.

Тада је кренула ланчана реакција, па је овим редом у своје чланство такозвано Косово, без столице у Уједињеним нацијама, МОК примио 9. 12. 2014, УЕФА 3. 5. 2016. и ФИФА 13. 5. 2016. године. О кршењу међународног права нико није водио бригу!

Оно што ових дана највише привлачи пажњу, око ујдурме с младим рукометашицама, замршено је оног дана када је ЕХФ 20. септембра 2014. године примио такозвано Косово у своје чланство.

ФАМОЗНИ ЧЛАН 14.

Бриселски споразум потписан је 19. априла 2013. године и има само 15 тачака. Многи званичници из Приштине се у случајевима као што је овај око спорта и спортиста чврсто „хватају“ за фамозни члан 14 који дословце гласи:

Две стране се обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране.

Допис ФИФА из 1992. године

Новости

Недељко Иљукић