Други косовски бој водила је Србија утемељена на 20 векова Новог и 6 векова Косовског завета.
Србију Косовског завета предводио је Свети кнез Лазар, велики српски владар и јунак, мудрац, праведник и милосрдник, верни следбеник и мученик Христов – како га описује његов син Свети деспот Стефан, велики државник и песник српски. Са таквим узвишеним вођством, безбројно мноштво добрих и храбрих мужева «који се блистају као звезде светле», «умртвише дивљу звер и великог противника», а и сами посташе мученици.
Видимо шта је Косовски завет – победничко уједињење родољубља у супротстављању завојевачу са другим највишим људским врлинама. То заветнике чини непобедивим. Завојевач, тада најмоћнији, био је толико моћан и зато што је Запад непрестано, од када је постао политички појам, покушавао да уништи људску цивилизацију засновану на врлини и уместо ње подметне свој бедни сурогат заснован на греху.
Управо Косовски завет нас је одржао у животу и омогућио да се одбранимо од западних хорди, са којима смо се много пута у историји сударали, понекад одбијајући да схватимо њихову злу суштину, односно милосрдно одбијајући да их изједначимо са њиховим злим предводницима, и надајући се да су неке од западних сила нешто боље од других. Све док се баш сви, први и једини пут у историји, нису удружили против нас у покушају да нас униште. И тако је НАТО, предвођен САД, Британијом, Немачком и Француском 1999. био завојевач од кога смо се бранили у Другом косовском боју. И који, као ни онај први, није успео да нас покори. Колико је то што нисмо покорени велико, доказује и чињеница да ни у једном од варварских завојевачких похода који су уследили непосредно после агресије на нас (Авганистан, Ирак, Либија, Сирија) није учествовао ни цео Запад, ни цео НАТО.
Србију Косовског завета је у Другом косовском боју предводио Слободан Милошевић, чије је житије Видовданско и лазаревско, чија је жртва благородна и неизбрисива, који се уписао у књигу вечног живота и златним словима у историју српског народа, својим витешким подвигом против повампиреног нацифашистичког духа у Европи и на Балкану, како га је описао један од највећих српских духовника његовог времена, Митрополит Амфилохије.
Да су врлине Србије Другог косовског боја на нивоу врлина из Првог, оспоравају само они који су под утицајем Запада. Да нису биле, не би се на Србију устремио сав Запад. Да нису биле, Запад би победио.
Васкрсла Србија је први пут као држава столетни јубилеј Косовског боја обележила на Газиместану на Видовдан 1989. Њен председник Слободан Милошевић је тада, на највећем митингу свих времена, пред два милиона људи, између осталог рекао:
„Стицајем друштвених околности овај велики шестстогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе данас, тешко да одговоримо на оно старо питање: са чим ћемо пред Милоша. Игром историје и живота изгледа као да је Србија баш ове 1989. године повратила своју државу и своје достојанство да би тако прославила историјски догађај из далеке прошлости који је имао велики историјски и симболички значај за њену будућност.
Уступке које су многи српски руководиоци правили на рачун свог народа, ни историјски, ни етички, не би могао да прихвати ни један народ на свету. Неслога српских политичара уназађивала је Србију, а њихова инфериорност понижавала је Србију.
У Србији никада нису живели само Срби. То није хендикеп за Србију. Искрено сам уверен да је то њена предност. У цивилизацију ка којој се креће човечанство, могу закорачити пре свега равноправни и уједињени људи.
Шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на пољу Косову. Али она срчаност без које ништа на свету, озбиљно и велико, не може да се постигне, остаје непромењена, остаје вечно потребна.»
Србија васкрсла и уједињена у врлинама Косовског завета, убрзо је постала мета Запада опијеног илузијом о господарењу светом. Разбијање Југославије, која је била Историјска Србија 20. века и хибридни рат свим средствима против српског народа и његове духовности, започели су 1991. и трајали до свог врхунца – крсташког рата уједињеног Запада или оружане аресије НАТО или Другог косовског боја 1999. године.
Као ни у Првом, ни у Другом косовском боју, главни актери нису Албанци. У оба случаја била је то одбрана цивилизације од антицивилизације, врлине од греха, слободе народа од завојевачких хорди. И као што је наша војска на Косову и Метохији бранила слободу и животе свих грађана – и Срба и Албанаца и других, тако су НАТО и његове слуге – албански терористи и криминалци, насртали на слободу и уништавали животе свих – и Срба и Албанаца и других. И њиховог потомства.
Ова одсудна битка дешавала се истовремено са одсудном унутрашњом битком руских патриота да спрече банкрот и распад земље и њено претварање у низ колонизованих територија. Помоћ државе Русије Србији била је невелика политички и мала војно, али велика у срцима руских људи и подвизима неколико десетина руских добровољаца.
Врлине које је носила васкрсла и у Косовском завету уједињена Србија, биле су довољне да у сукобу са најјачом војном алијанском свих времена, остане непоражена, што је у моралном смислу равно поразу НАТО, поразу од кога се никада неће опоравити. Између осталог и зато јер је наш отпор дао и мотив и прилику и време Русији да поново постане водећа морална и војно-политичка сила у свету.
На дан окончања агресије, 10. јуна 1999. године, председник Слободан Милошевић је у обраћању грађанима, између осталог објавио:
«У овом тренутку наше прве мисли треба да буду посвећене херојима који су дали своје животе у одбрани отаџбине, у борби за слободу и достојанство свог народа.
Народ је херој – можда тако гласи најкраћи закључак овог рата.
Почетком ове године широм наше земље било је много митинга. На њима се чула једна парола: НЕ ДАМО КОСОВО. Нисмо дали Косово.
Територијална целовитост наше земље не може бити доведена у питање.
Под окриљем Уједињених нација, биће међународне снаге које се распоређују на Косову са задатком да подједнако брину о безбедности свих грађана, а под окриљем Уједињених нација одвијаће се и политички процес који ће бити базиран на принципима који произилазе из расправа вођених раније, али исто тако и подједнако на суверенитету и територијалном интегритету наше земље. То значи, може бити речи у том политичком процесу само о аутономији и ни о чему другом изван тога.
Изласком пред Уједињене нације ми нисмо бранили само своју земљу већ смо поново на светску сцену вратили Уједињене нације које 80 дана од пре почетка ове агресије, нису функционисале. То је наш допринос залагањима читавог слободољубивог света, то је наш допринос тенденцијама да се ствара мултиполарни свет, да се не прихвата стварање света који ће бити вођен диктатом силе из једног центра. И мислим да ће тај допринос бити огроман у историји и да ће хероизам нашег народа у отпору многоструко већем и снажнијем непријатељу, дати печат крају 20. века.
И никада у досадашњој историји, као у овом рату, народ није био тако јединствен. Ми смо одбранили и вишенационалну заједницу, једину која је преостала из претходне Југославије. Сматрам да је то једно од, такође, великих достигнућа наше одбране.»
Моралне и правне тековине Другог косовског боја су огромне, а пошто су утемељене и на Косовском завету и на важећем међународном праву, оне су и неодступне. Оне то нису само у смислу гарантовања да је покрајина Косово и Метохија део Србије, него су оне и темељ на коме се правда може
вратити у светски поредак и отворити врата за трајни мир, стабилност, равноправност и благостање за све. Поред тога, величина ових тековина надвладава геноцидне последице петооктобарског покушаја негирања историјске Србије и њеног потчињавања агресору.
Опстанак, будућност и перспективе развоја Србије директно зависе од очувања ових тековина. Политички процес се мора темељити на Резолуцији 1244. Злочинци, претње и уцене не могу бити део политичког процеса. Србија и српски народ се морају изборити да поврате унутрашње јединство из времена Другог косовског боја, јер једино тако могу повратити и она историјска права која им је привремено ускратила западна агресија. Србија треба да се врати и на пут шире државне интеграције, такође започет 1999. пријавом за улазак у Савез Русије и Белорусије. Србија у овим правцима треба да чини активне кораке одмах, јер се крупне промене у односима у свету дешавају на наше очи: онај колективни Запад од кога смо се бранили у Другом косовском боју, заувек губи могућност да доминира светом.
На Цвети 2018.
Владимир Кршљанин