Шта би било да је неко од припадника јединице РОСУ која је интервенисала у Косовској Митровици повукао обарач и отворио ватру на окупљене Србе? Наравно, под претпоставком да су имали бојеву муницију, јер онако нервознима и смотанима, како су изгледали, нико нормалан такву муницију не би ни дао.
Но, како је простор јужне српске покрајине одавно далеко од нормалности, питање је шта би се даље догађало да је отворена ватра и да је неко од присутних Срба и убијен? Какве би реакције биле Срба на северу Косова, Приштине, Кфора и Београда?
Срби на северу Косова не само да би активирали све сирене већ би се највероватније активирале и оне снаге самоодбране које нису под контролом Београда, а којима би то био тренутак изласка из сенке и доказивања да су били у праву.
Приштина би, опет, процењивала је ли то тај тренутак да покушају да коначно војно-полицијски заузму север Косова, елиминишу пројекат Заједнице српских општина и комплетирају целу причу о својој независности.
Кфор и Еулекс би дискретно били на страни Приштине, држали би се пасивно све док број мртвих евентуално не би прешао барем 20. Београд би процењивао куда иду ствари, је ли реч о спонтаном инциденту, или је намера Приштине да потпуно заузме север Косова. Иако бисмо ми морали да имамо такве информације и процене барем седам дана пре него што се догађаји и одиграју. Јер, када крену спонтани догађаји, времена за анализу и нема, пошто је историја препуна „спонтаних“ догађаја.
Београд је већ неколико пута нагласио да по споразуму са Кфором и НАТО-ом јединице РОСУ без одобрења локалне самоуправе, што значи Срба са севера Косова, не могу улазити нити боравити на северу Косова. Приштина је сада тај споразум згазила без икаквих последица по њу.
Претпостављам да је телефонски позив из Београда председника Александра Вучића навео Приштину да хитно повуче РОСУ из Косовске Митровице.
Када је у августу 1995. године хрватска војска са северозапада, а хрватско-муслиманска војска са југа била пред Бањалуком, Слободан Милошевић је позвао Ричарда Холбрука и саопштио му да он политички не може, да после пада Книна, преживи и пад Бањалуке и да ако се офанзива на Бањалуку настави онда војска СР Југославије улази у рат.
Холбрук је упозорење озбиљно схватио, врховни командант НАТО-а генерал Џулван је и поред забране летења изнад БиХ за српске авионе дозволио полетања и српска авијација с аеродрома Бањалука уништила је хрватске снаге које су већ прелазиле реку Уну на северозападу и хрватско-муслиманске снаге код хидроелектране „Бочац” на јужним прилазима Бањалуци.
Бањалука је тако и одбрањена. Американци су тада схватили да и Срби имају црвене линије.
То је било 1995, после је дошла агресија НАТО-а на СР Југославију 1999.
Сада је 2018. У покрајини за коју је НАТО водио први рат у својој историји данас влада комплетан хаос, експеримент који се не одвија добро. Јер, захваљујући Американцима реч Косово се завршава словом „а“ према албанском, а не према српском правопису. Но, то „а“ означава и анархију. Јасно је да је агресија НАТО-а 1999. године на одлучујући начин решила за сада у корист Албанаца српско-албанску борбу за ову територију.
Најмање је пет значајних разлога зашто је експеримент „државе Косова“, без преседана у локалној примени светске владавине, кренуо погрешним путем.
Прво, тешко би се могло замислити теже место за такав покушај. Није у питању само физичко разарање, реч је о социјалном и психолошком разарању после 1999. И структура становника, не само етничка, градова на Косову се променила. Разједињеност, корупција и неодговорност локалних албанских политичара на Косову, све је то добро познато западним спонзорима Приштине. Иако и Тачи и Харадинај причају о људским правима, толеранцији и стабилности, сви на Западу који желе да знају, добро знају да су то само приче.
„Тачи замишља да је нови Фидел Кастро“, изјавио је пре 15 година новинар Батон Хаџију. Осим владе у Приштини постоји и друга, незванична влада, која контролише паре које са Запада шаљу на Косово албански гастарбајтери.
Трећи разлог хаоса јесте и контекст међународне ситуације који се доста променио од 1999. године. Хаос и сложеност међународног присуства на Косову можда нама у Београду и није тако видљив, али то постоји. Локални шефови ОВК са поносом истичу: „Ми балканизујемо међународну заједницу”.
Резолуција 1244 Савета безбедности УН каже да је Косово под суверенитетом СР Југославије, али и да ће уживати значајну аутономију и самоуправу. Спој девичанства и материнства. Последње, али не и најмање важно, хаос влада и због тога што свет заиста и не жели да више буде на Косову. Свака земља која је послала своје војнике у оквиру снага Кфора највећим делом сама и плаћа своје трошкове.
Свет, заправо Запад, полако се умара од проблема који се зове Косово. Ту и лежи шанса Србије да постигне решење које одговара нашим националним и државним интересима. Наравно, треба да јасно и недвосмислено кажемо шта је то наш државни и национални интерес на Косову. А
ко је то север Косова, онда следећи упад јединице РОСУ не сме остати само на вербалним реакцијама Београда. Косово и односи са Русијом једини су адути Србије у односима са Западом.
Потрошимо ли их, имаћемо као следећи проблем Рашку, после можда и Војводину.
Преткумановска Србија…