Албански судови признају и пуномоћја мртвих Срба као потврду да су продали имање Албанцу. Уништено је и узурпирано око 35 хиљада српских домова. Како помоћи сународницима да врате отето?
Приватна својина је „света крава“ у свим цивилизованим друштвима, па није ни чудо што се такозвана држава Косово овог правила, које је иначе успоставио Запад, не придржава. Наиме, од укупне површине од 1,088 милиона хектара, на колико се простире Косово и Метохија, Албанци су узурпирали преко милион земљишних парцела које су у приватном власништву Срба! И то није све.
Према речима професора међународног права др Душана Челића, осим земљишта, трајно или делимично је уништено више од 35.000 кућа и станова. Колика је вредност ове имовине тешко је проценити, али се мери у милијардама евра.
„Срби за ову штету нису добили ниједан динар или цент накнаде. Пре свега, јер Унмиков механизам за враћање имовине није обухватао накнаду штете уколико је та имовина оштећена или уништена. У таквој ситуацији, Србима је остао само редовни, такозвани косовски механизам. Дакле, да се обрате њиховом суду за накнаду штете, при чему је то један зачарани круг. Јер ако поднесу тужбу, они морају да наведу ко је одговоран за нанету им штету“, наводи Челић.
Објашњавајући шта то значи у пракси, наш саговорник каже да, на пример, Србин не може никога да тужи за уништену имовину током организованог насиља над Србима у марту 2004. или насиља после 10. јуна 1999. године, јер не може да таксативно именује починиоца.
„За све то није нико одговоран! А заправо би морала да буде одговорна привремена власт на Косову. Другим речима, та штета би требало да буде наплаћена из косовског буџета, али у бројним случајевима које сам успео да видим — те тужбе су одбациване јер судови нису прихватали одговорност Косова за такву штету“, објашњава наш саговорник.
Ако бисмо помножили само 35.000 оштећених или уништених српских домова са ценом од око 50.000 евра, што би у овом тренутку била цена некретнина испод просечне цене на овој територији, Косово је само по овом основу Србима дужно скоро две милијарде евра, а можда и више, додаје он. На то треба додати вредност свих узурпираних земљишних парцела…
Професор Челић подсећа да је пре три године Европска организација за безбедност и сарадњу радила истраживање на примеру од 350 случајева у којима су Срби поднели кривичне пријаве за ре-узурпирану имовину (то су оне непокретности које је Унмик ослободио од узурпатора — а узурпатор поново након правоснажне одлуке ту исту имовину узурпирао). То истраживање је показало да нико од 90 њих који су процесуирани за присвајање српске имовне није одговарао, већ су само били новчано кажњени са по 600 евра.
„Дакле, нико није ишао у затвор, иако је то и према косовским законима кривично дело за које се може изрећи казна затвора и до пет година робије“, каже Челић.
Наш саговорник објашњава да је постојало правило Унмика да прогнани косовски Србин, ако добије њихову одлуку да му је имовина ослобођена од узурпатора Албанца, а не може да уђе у свој посед, има могућност да своју имовину повери, остави на управљање Унмику, односно Унмиковој агенцији за имовину.
„Дакле, да Унмик настави да управља том имовином у његово име и за његов рачун. Међутим, чак је и та имовина ре-узурпирана. А шта тек са оном имовином коју Срби нису поверили Унмику?“, пита се наш саговорник.
Нада да би Срби могли да поврате своју имовину се донекле може тражити у пројекту Европске уније о правној помоћи, наводи Челић, где ЕУ ангажује тим правника који помажу Србима у процесима пред косовским судовима.„Међутим, та мера није довољна. Она донекле олакшава положај Србима да не плаћају адвоката из свог џепа, али постоји додатни проблем, а то је дискриминациона примена од стране косовских судова. Ти судови не примењују ни своје прописе на објективан начин, па се често дешава да прихватају лажно пуномоћје. Значи адвокат Албанац покаже то пуномоћје којим га је наводно Србин ’овластио‘ да прода његову имовину. Има случајева где су и српске мртве душе наведене као овластиоци на тим пуномоћјима. Суд све то прихвата. То је постао уносан бизнис у коме своје место има и косовски катастар непокретности, који прихвата да убележи у катастар Албанца као власника, иако документи нису веродостојни“, објашњава Челић.
То је, како каже, гвоздена завеса на коју Срби наилазе на Космету, и једино што могу да ураде јесте да алармирају стручну јавност, и то не у Србији већ у ЕУ и даље, посебно што се у кварталним извештајима које подноси Унмик проблем масовне систематске узурпације српске имовине — уопште не третира.
„Треба рећи да је Унмик својевремено донео и пропис који се зове Уредба о регистрацији уговора о куповини непокретности у посебним географским областима, који ни сам Унмик никада није спроводио, а то сада наравно не пада на памет ни косовским властима. Он је подразумевао да се забележи сваки купопродајну уговор у коме су странке различите етничке припадности, али и да се истражи порекло новца. То, нажалост, није функционисало ни тада, а не функционише ни сада“, наводи професор Челић.
Додатни проблем је, према његовим речима, и чињеница да се Србија обавезала да врати катастар непокретности Приштини, а да заузврат Геодетски републички завод нема никакву контролу над оним што се дешава у Катастру Косова и Метохије.
Спутњик