Српски политичар, дипломата, књижевник и научни радник, један од утемељивача српске независне политике с краја XX и почетка XXI века, почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета за Њуз фронт о „афери Скрипаљ“, „хемисјком нападу у Сирији“, инфомационом рату против Русије и Србије.
„Хемијски напад у Сирији је у сваком случају провокација, веома озбиљна. Сведочи о дубокој кризи западног система, нарочито у англосаксонском систему, финансијском систему, па чак и кризи целе историјске западне цивилизације, која је данас сведена само на своје негативне стране, и мислим да је то свима јасно. Видимо низ озбиљних и опасних провокација – „случај Скрипаљ“, а затим и оно што се сада дешава око Сирије. Како свет и пре свега Русија треба да се односе према томе? Наравно, озбиљно, али с друге стране треба избећи опсаност дефанзивног приступа. Ако све време само одговарамо на њихове провокације, остаје нам мало могућости да се развијамо по нашим плановима. Зато сматрам да одговор мора имати неколико нивоа – одговарати принципијелно, у складу са истином, правдом, међународним правом, реалном ситуацијом. Ако све то води и примени силе, онда и силу треба применити. Али не треба да дозволимо да нам западне провокације постану глава тема, да стално о њима размишљамо и реагујемо. Треба да покажемо снагу и да се понашамо у складу са својим плановима. Русија треба да развија пријатељство са Кином и другим слободним земљама које не продржавају западну политику и знају опасност спровођења те политике Сигуран сам да то знају и ваше власти и шири слојеви друшва. Ми можемо заједно да покажемо нашу снагу. Све време говорим „ми“ сматрајући да се и Србија, у својој суштини, као пријатељска и братска држава и православна земља јавља делом те исте цивилизације, иако у реалности није до краја развила ту суштину јер у великој мери зависи од понашања Запада.“
„После провокације у Сирији, „случај Скрипаљ“ постаје јаснији. Од самог почетка је свима јасно да је у питању провокација, али зашто таква провокација, то није било потпутно јасно. Постављано је питање „ко извлачи корист од ње“. Сада је већ јасно ко има користи, мада смо могли то и раније да претпоставимо… Тренутно се одиграва сукоб унутар самих западних елита. За превласт се бори део елите који је био доминантан и који је споводио двоструку политику – финансијску диктатура над целим светом, подређеност целог света финансијским правилима (нова врста колонизације), а да би све то било убедљивије, водили су и политику сталних агресивних ратова – Југославија, Ирак, Авганистан, Либија… – читав низ земаља који се завршава са Сиријом.“
„То што нису успели агресијом код нас, добили су после обојене револуције. Међутим, народ је после неког времена изгубио стрпљење за политичке силе прозападног правца, и од 2012. долази до промене у политици. Србија је почела да води независнију политику, која је била више у складу са њеним интересима. Осим тога што нисмо увели санкције РФ или протерали руске дипломате, речено је да никада нећемо предузимати никакве непријатељске кораке према РФ. То је велики корак напред ка пуној независности. На основу тог корака се сада још више развијају наши односи са Русијом, што даје наду да ће у блиској будућности Србија коначно моћи да све своје спољнополитичке одлуке доноси у складу са својим интересима. Тренутно се код нас, још увек, трговинска размена одвија више са западним земљама или нашим суседима који су под утицајем Запада, што у реалности ограничава нашу владу да потпуно промени политику. Али са постепеним повећањем наше сарадње са Русијим на првом месту, а онда и са Кином и другим важним партнерима, који се не налазе под утицајем Запада, можемо за неколико година да будемо у позицији да самосталније доносимо одлуке не бојећи тога да економска цена таквих одлука буде неиздржива.“
„Свакој агресивној акцији НАТО-а на нашој територији, претходила је провокација, информациони рат, као повод за њу. Највећа из њих је такозвани „геноцид у Сребреници“ – организована провокација западних обавештајних служби. Укључили су у то и неке припадике нижег слоја српске војске да би била комплетна. Последња из већих провокација је била она у Рачку. Директно је у све то био умешан Вилијам Вокер, амерички официр који је био тада на челу ОЕБС мисије, мисије која је требало да очува мир, заштити права свих становника. А учинили су супротно. Дошли су да припреме НАТО агресију и испровоцирају је. Једна обична антитерористичка операција је била представљена као масакр над цивилима, што су западни медији послушно показали свету да би на тај начин припремили светску јавност за агресију на Југославију. Чињеница је да је Хашки трибунал током суђења Слободану Милошевићу одустао чак и од намере да му се суди за Рачак. Његова одбрана је јасно показала да је била у питању организована провокација и да није било никаквог злочина. Али тада је већ било касно, јер последице НАТО агресије нису могле бити промењене. С друге стране, Американци више немају такву медијску доминацију као деведесетих. Они су још увек у тој сфери најјачи, али не до те мере да би сви или већина слепо веровала у то што говоре. Тако да је и у том смислу ситуација у свету данас више охрабрујућа и гарантује тријумф правде.“
Интервју водила Оксана Сазонова, руководилац редакције Њуз фронт – Србија.