Изјаве савезне канцеларке о могућем току догађаја у енглеском Салзберију и о ошљарски потврђеним акцијама тровања у сиријској Думи допуштају само један закључак. Немачка савезна канцеларка износи само оно што стоји у упутствима која штампа НАТО о томе како да се информише западноевропска јавност, уморна од лажи. Сопствено мишљење и сопствено просуђивање више нису допуштени, јер се у случају крупних догађаја мора доказати оданост интерно форматираном изјашњавању НАТО о њиховом следу. Посета госпође Меркел 27. априла 2018. председнику Трампу у Вашингтону не обећава ништа добро.
При томе је већ сада свакоме у Европи, ко је уопште у стању да погледа стварности у очи – једно јасно. Ми у Европи имамо поново посла с ратним формацијама које су лажима увукле европски континент у два светска рата и тада свет претвориле у прах и пепео. Сједињене Државе, Велика Британија и немачки омиљени сусед Француска Република први су започели дејства у сиријској трагедији. Ове три државе су увек спремне, кад год је то потребно, да огласе ратне трубе. Оне и нас Немце, уз помоћ поводљиве берлинске владе, због последица обају ратова, приморавају на једну врсту ратног следбеништва, које за собом вуче терет тешких сећења.
УПРАВО след догађаја на Блиском и Средњем истоку чини јасним то у којој се мери Немачка одрекла своје самосталне улоге, окренуте мирном решавању конфликата, у корист једностране усмерености немачке политике на питања од значаја за Израел. Још увек је у случају смиривања конфликата пресудно како свака држава учесница конфликта види Немачку и у којој мери је убеђена у фер поступање Немачке када се ради о решавању конфликата. Блиски и Средњи исток су као богомдани да се претворе у експлозивну смешу која ће нас у Западној Европи збрисати с мапе. Различите државе између Кабула и Триполиса су као ланцима толико увезане дубоким непријатељством да би директна конфронтација у том подручју имала глобалне последице.
При томе се драматично показује какву улогу имају различити концепти страних сила које делују у овом паћеничком региону. Амерички државни секретар за националну безбеност генерал Мајкл Флин, који се није дуго задржао на својој позицији, јавно је указао на улогу америчких снага у стварању Исламске државе у Сирији и Ираку и у активирању „иницијалне каписле“ за избијање тог конфликта. У западној штампи је истовремено скренута пажња на француске и британске поступке који су разбуктавали рат у Сирији и Ираку. И сада француски председник Макрон, у стилу свог претходника Саркозија, „гура нос“ напред, као у нападу НАТО на Либију. Ми, остатак Европејаца изван Француске – а то важи и за Велику Британију – морамо да се запитамо да ли се наша европска улога састоји само у томе да задовољимо француску и британску помаму за ратом и ратовима које иницирају Лондон и/или Париз, без икакве могућности да утичемо на заустављање те француске и британске ратне помаме. Па нису ни Мађарска нити Пољска „потегле секиру“ на ЕУ, иако нас Европејце, непрекидним причама о наводним европским вредностима у стилу незаустављивог Запенушанка, у то убеђује луксембуршки министар спољних послова Аселборн. Нама је преко главе већ и то што Париз и Лондон, на страни Сједињених Држава, за своје ратове без краја експлоатишу нашу наклоност према Европи.
ИПАК, никако се не може заобићи чињеница да се једино Руска Федерација и Иран према Сирији односе у складу с важећим међународним правом, на страни легитимне сиријске владе. Тамо стоје једно наспрам другог глобална агресија и међународно право, и Сирија ће због тога свима нама дати кључ тумачења о томе у ком правцу би требало да се креће свет. А такође и о ономе што је важно за живот Израела у безбедним границама, јер је снажно међународно право основа стабилности. Међутим, можда је управо то разлог због чега у овом тренутку агресивна машинерија у Вашингтону, Лондону и Паризу турира на највишем степену обртаја.
А Русија? Не мора ли Русија да пође од тога да ће бити или постепено дављена или уништена? Године 1992. НАТО је започео марш на руску западну границу, у исто време када се повукао одличан немачки министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер. Новије одлуке о санкцијама руским предузећима којима се крши међународно право обелодањују да Русију треба давити у сваком облику због њеног јогунастог отпора америчкој хегемонији.
При томе, никакву улогу не игра околност како је нови амерички председник уопште замишљао сарадњу са Русијом, јер је и он сам заточен у свом председничком бункеру у Белој кући. Нема те канте сплачина која није изливена на његову главу или главе његових присталица. Са оваквом политиком „дављења“, ствар стоји онако како је то у свом фундаменталном делу International Conferenceon Military Trial, Washington 1949 формулисао Роберт. Х. Џексон, главни амерички тужилац у Нирнбершком трибуналу за ратне злочине. Њему су била позната акта немачког Министарства иностраних послова, и она су, према његовим речима, без икаквих одступања учинила нешто јасним: „Ми немамо излаза, морамо се борити, ми смо опкољени, нас ће задавити.“ Отуда се поставља реторичко и практично питање: Како ће реаговати судија ако се то обелодани у самом процесу?
ДА ли неко у Берлину верује да ће, уколико Немачка да свој допринос избацивању Русије из Европе – све док је Немачка у стању да артикулише своју сопствену вољу, моћи да избегене ово питање, док се, наводно, невољно солидарише са Вашингтоном, Лондоном и Паризом?