Чико, само сам три године имала. Само сам три зиме трапавим ногицама снег газила. Једва да сам умела маленим рукицама грудву од снега направити, надајући се да ћу једном и целог Снешка Белића умети да направим, једном, када одрастем.
А ти ми чико, да одрастем, ниси дозволио. Ти си ме убио.
Зашто?
Шта сам ти скривила.
Тек сам научила да се сунцу радујем. Жмиркала очима док сам поглед пут неба упирала, и махала рукицама челичним птицима, а нисам знала да постоје и челичне птице злосутнице.
Како сам могла знати да челична птица уме смрт посејати.
Како, кад била сам дете.
Само сам три пролећа са ластама дочекала, пре него што сам и сама полетела. Сада сам анђео, тако ме називају. Они који памте. Они, који птицама злосутницама НАТО имена, не опраштају.
Чико зашто си ме убио, шта сам ти скривила?
Једва да сам трећу свећицу на торти угасила, а ти си једним притиском на дугме угасио моје детињство. Отргао ме из мами из наручја.
Видим је од горе. Тужна је. Уплакана. Пружам руке да јој сузе обришем, да је загрлим, али никако не могу да је додирнем.
Не брини мама, добро сам. Ништа ме не боли.
Овде нема птица злосутница,оне су тамо где су не људи, већ нељуди. Сеју смрт неким другим пољанама. Гасе детињства.Товарима смрти засипају села и градове убијајући невине у име неке «демократије».
Тако кажу. А ја сам сувише мала да бих значење те речи знала.
Сувише мала да бих разумела, зашто сам се ја играла луткама, а они се играли господара рата.
Господара живота и смрти.
Зар им ми деца личимо на играчке, када нам просипајући смртоносне товаре кидају удове. Убијају дечје снове.
Чико, у име које демократије, у име које правде си мене убио? Коме сам у свету, ја претњу представљала?
Чико, спаваш ли мирно?