Колико се брзо мењају међународни односи, и глобално и регионално, директно између најмоћнијих, али и индиректно, преко малих и средњих земаља, најбоље показује време криза.
Пре неки дан, прошле суботе зором, једна таква криза, попела се до врха, до близу жестоког рата, на срећу – изузетно кратког, само 50 минута! И, што је још важније – уздржала се Русија!
Да је све потрајало дуже и сви се укључили у бој, изгорео би и врх, јер судариле би се најмоћније силе света, које поседују ракетно-нуклеарно и ко зна какво све оружје неограничених моћи. Није, зато, вербално-политичка игра, већ реално, јучерашње упозорење председника Путина да би нови ракетни удари на Сирију довели до правог хаоса у међународним односима, поготово што се таквим акцијама крши Повеља УН.
Распоред снага, сам по себи, потврђује све овакве и сличне претпоставке…
С једне стране је Путинова Русија, а с друге, Трампова Америка, под чији ракетно-нуклеарни кров су се сместиле савезнице, Британија и Француска. Поље суочавања је Сирија, некада, а можда и сада, војно најјача средњеистоична земља, у којој је, од совјетских времена, монтирано руско ракетно оружје, освежено и допуњено новијим руским наоружањем. Русија је Сирији пријатељ, изградила је две базе на њеној територији, одакле успешно парира глобалним интересима САД и њеног NATO, испруженог у свим правцима према свим континентима…
Савремена Сирија, на вечно завађеном Средњем истоку, не одговара америчким и другим западним интересима, па су САД, на „невидљив начин” покушавале да се додатно уграде у овај простор – превасходно подстицањем побуњеника, усмерених да растуре сиријску државу, а чак је и борба против „Исламске државе” послужила тим циљевима и парадоксалној ситуацији да су и Амери и Сиријци понекад имали тог истог противника.
У општој гужви разноликих противника, све чешће су се Сиријци суочавали са оружјем Американаца који су помагали сиријским побуњеницима, наравно незадовољни и присуством Русије у Сирији. Створили су се тако услови за рат који је неколико дана, у моћним западним медијима најављиван као могући сукоб Американаца и Руса, а неки су најављивали и могућност избијања трећег светског рата.
Некима је одговарало и помињање рата и растурања Југославије, наравно са посебним акцентом на бомбардовању Србије…
Рат који је избио, у суботу, 14. априла 2018., и завршио се пред зору, био је потпуни деманти свих најава о његовом току. Открило се, прво, трајање, само 50 минута, по чему је посебно јединствен. Све што се још сазнало, такође се одликује јединственошћу сукоба у којем су, уз САД, учествовале Француска и Велика Британија, а са стране Сирије – нико више.
Никако то не значи да су Руси оставили на цедилу Сиријце, већ да су их заштитили.
Из обимног медијског посматрачког збира, коме се не мора у целини веровати, ево, шта се, најкраће, још намеће:
Американци су, посебним везама, јавили Русима да ће лансирати ракете на три одређена сиријска места, са хемијским оружјем, па су се одатле сви угрожени Сиријци правовремено повукли, и зато није било жртава. Најава Руса да ће обарати америчке ракете, није била потребна, јер није било сиријских жртава, а ракете до Руса нису стизале, јер на њих нису упућиване, ни у њиховим базама, ни ван њих…
Уз овакав збир информација, мање су важни подаци о броју лансираних ракета (око 110), готово трећину (71) Сиријци су оборили, а није понуђен ниједан доказ о отровном оружју!
Некима су била важнија сећања, наравно западних посматрача, али и неких наших аналитичара, који су, као по договору, чак упоређивали овај, сиријски, са ратом на Балкану, са разбијањем Југославије и бомбардовањем Србије. Ни узроци, ни припреме бомбардовања, ни убиства грађана и војника (око две хиљаде), материјалне штете од рушења (више од четири и по милијарде евра), као и бројне друге последице које је NATO за 78 дана оставио нашем народу – све је неупоредиво!
Ти злочини су заиста јединствени, али и разлози насилног упоређивања удара на Сирију са срамотним злочинима САД-NATO покушаја уништавања Срба и Србије…
Све се зна, па и – зашто оваква силеџијска упоређивања.
Потребно је, наиме, западњацима и површњацима, да пре свега докажу да су у праву агресори на Србију, али и отимачи Косова у Метохије, чиме се на најдрастичнији начин крше и Повеља УН, и Резолуција 1244 и бројни светски, европски и регионални докуенти.
Примиче се најављено време још једног покушаја решавања косметске кризе, па неки, оваквим поређењем судбине Србије и Сирије унапред покушавају да поруче да компромиса нема, али је насиље све израженије, у стилу – ракете су падале и опет могу – на Сирију и Србију.
Претње које ових дана стижу с Космета, Тачијевим пушкама, могу да сугеришу обнављање насиља. Неки, можда, мисле, да то и није рискантно – Србија се навикла на агресије, чак од оних које сматра историјски блиским, на пример од Француске.
Колико је таква слика надреално збркана, показује и договор да пре краја ове године у посету Београду дође председник Француске. Неће нас, ваљда, до тада напасти недодирљиви тачијевци! Тада би могли да нас упоређују – с ким желе.
Да ли знају да Србија томе није склона – неће се ни навићи!
Аутор: Раде БРАЈОВИЋ
Извор: Факти