Шта је све одржавало дух српских војника на Солунском фронту? Наравно, мисли о породици, поробљеном родном крају, вера и дисциплина. Али и песма и игра. Пре тачно сто година, у паузама борби са непријатељем, српски војници су одлагали опрему добијену од Француза, скидали њихове шлемове, па из одеће извлачили спаковане шајкаче, те усред Првог светског рата – уз гајде и оркестре играли коло.
Музика је била саставни део српске војске у тадашњој Краљевини. Сваки пук је имао свој оркестар, али је и не мали број обичних војника, редова, од којих је преко 90% било из сеоске средине, и сам свирао, најчешће фрулу, гајде или гусле.
У архивама Југословенске кинотеке налази се истинско богатство филмског материјала, па и документарног из поменутог периода. Уосталом, у питању је филмско-архивска установа од посебног значаја за државу, па тако Кинотека у својим архивама чува филмске записе играња кола и то управо од стране српских војника на Солунском фронту.
Њему су претходили страшни дани. Скоро читава једна земља се изместила пред налетом окупатора, а њена војска, према мишљењу немачке Врховне команде од 29. новембра 1915. већ је била мртва. Тадашње саопштење гласило је „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“. У Кинотеци су чак сачувани и неки моменти са тог, највећег страдања нашег народа у Великом рату, па и њих, можда први пут у свом животу, можете да видите овде:
Ипак, чудо се догодило. Као што рече владика Николај, „без Голготе нема Васкрсења“: прошавши албанску Голготу, српски војници су после опоравка на Крфу одмах послати на, како се тада звало, „јужно бојиште“ или „македонски фронт“, који је тек касније постао познат као Солунски. Тамо су, баш пре 100 година, једни наспрам других били, са једне стране Срби, Французи, Енглези и Руси, касније уз њих и Грци и Италијани, а са друге Немци, Аустроугари и Бугари. Јединице које су од лета 1916. до јесени 1918. биле у првим борбеним линијама добијале су, с времена на време, краћа одсуства. Одлазили су војници само мало даље, у позадину, како би на кратко дошли себи од ратних ужаса, од нових погибија, али и да освеже још неостварену жељу – да се врате у отаџбину. И баш ту, тик иза линије фронта, скидали би француске „М15“ шлемове, ма колико они били лепи јер су са предње стране имали српску кокарду у виду орла са штитом на коме су оцила. Уместо њих, узимали су оне своје старе, добре шајкаче. А онда, уз звук гајди, некада и читавог пуковског оркестра, играли би – коло. Кад душа игра, онда тело лети. Ево како је то изгледало на Солунском фронту:
Војници који су играли коло усред Солунског фронта, са друге стране, нису једини који су се у песму или игру носили са ратним тешкоћама. Сви знате ону чувену сцену из филма „Неретва“, када рањеници певају „Падај сило и неправдо“ док траје напад Немаца и усташа на партизане, али и у српској војној историји има сличних сцена. Тако се у архивама могу пронаћи подаци о томе да су војници Гвозденог пука, чије је пуно име било Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива, оне чувене 1913. на још чувенију Брегалницу кренули уз песму „Јесам ли ти Јелане“ („Пукни зоро“ је свима драга песма која је, просто, настала недавно, о чему сведочи признање композитора Роберта Пешута – Мањифика да је то урадио у част свог деде, Солунца). Или, приликом херојске одбране Београда 1915. године, коју памтимо по говору мајора Гавриловића, новинари „Балкана“ су записали да се из ровова могло чути „Свети Боже, свети моћни, свети бесмртни, помилуј нас“, односно литургијско појање српских војника, а из оних ровова на Дорћолу стара песма „Долине тутње, а гора јечи, и грокћу пушке, бије се бој. Додија ропство и љута патња, Србин се диже за народ свој“.
Стара крилатица „Песма нас је одржала, њој(зи) хвала“ добила је своју допуну у народној игри, усред најтежих борби. Па опет, снимци са Солунског фронта, ма колико нам сензационални били, ипак су само подсетник – колико тога смо заборавили о самима себи.
Аутор: Дарко Николић
Извор: Блиц