Српски одбрамбени пас је раса коју је, у жељи да оживи древног „српског мастифа“ створио Ненад Гавриловић са Романије. Вишегодишње упорно укрштање вукова са овчарским псима, напуљским мастигима, стафордима и ротвајлерима резултирало је оним што данас називамо Српским одбрамбеним псом (СОП).
Тражење праве комбинације гена, оне која би највише сличила изумрлој српској раси, трајало је читаву деценију, а завршено је 1992. године. Творац овог пса Ненад Гавриловић, објашнава да је његово порекло уско повезано са развојем српске државе.
Наша нација потиче од старог народа Сораба. Они су били империјални народ и држали су најјаче псе на свету – сорабске мастифе који су прављени директно од пећинског вука како би могли да се изборе са нападима лавова, тигрова и других опасних звери које су тада насељавале континент – каже Гавриловић.
Он објашњава да су каснији потомци Старих Сораба, Старомакедонци и Немањићки Срби користили те исте псе у својим војним походима. Најпознатији старомакедонац у историји, Александар Велики водио је те псе у поход на Персију, а Срби су их користили, тврди он, у боју на Косову.
– Стратегија турске војске била је да јахачима на камилама пробију прве редове српске војске И направе пометњу како би бројчано надмоћнија турска војска лако извојевала победу. Међутим, Срби под командом браће Југовића пустили су ове страшне псе на њих и осујетили им план, претворивши ову битку у једну од најкрвавијих икада – објашњава Гавриловић.
Он објашњава да се о овом догађају певало и у косовским песмама.
У песми „Смрт мајке Југовића“ постоји стих „залајаше девет љутих лава“ и ту се мисли на ове псе – каже он и додаје да је, по неким изворима, последњи примерак ове расе пса угинуо 1952. године.
Данас постоји око 4.000 одгајивачница Спских одбрамбених паса који могу да буду црни, црно тиграсти, сиви, сиво тиграсти, жути и медени.
– Народ осећа да је то његов пас. То је прави одбрамбени пас који брани свог господара. Пас не сме да трчи за животињама, он је увек десетак метара удаљен од власника и лудо воли свог газду.
Гавриловић сматра да наша земља не брине довољно о ситним деловима своје културе.
– Нама су одувек биле важне само велике ствари – Никола Тесла, Михајло Пупин…а ових мањих, али подједнако значајних се одричемо. А расе паса су генерално повезане са нацијом, јер велике нације чувају сваки део своје културе. Тако Енглези имају 63 расе, Јапанци осам, а акиту су заштитили као национално благо. Немци су после другог светског рата уложили шест милиона марака у реконструкцију њихове старе расе, а ми нашу не признајемо, иако би требало да је заштитимо као национално благо – каже Гавриловић.
Курир