Вудро Вилсон је имао одлучујућу улогу када је на крају Првог светског рата омогућено српско и југословенско уједињење. Може ли подсећање на дане када су српско-амерички односи били изузетно срдачни да послужи за поправљање тих односа на почетку новог века?
У интересу је Срба, Американаца и Јевреја да односи између тих народа буду као у доба америчког председника Вудра Вилсона, рекао је српски министар спољних послова Ивица Дачић и додао да је покренуо иницијативу за подизање споменика овом америчком државнику у Београду, јер Вилсон је био, рекао је Дачић, искрени пријатељ Србије и српског народа.
Вилсон би, према речима градског менаџера Горана Весића, на иницијативу председника Вучића, требало ускоро да добије и булевар који ће носити име овог америчког председника.
У Вашингтону ће, као подсећање на савезничке везе које су Србија и САД некада гајиле, између 25. и 28. јула бити обележена стогодишњица „Српског дана“ који је установио управо председник Вилсон. На тај дан, четири године после аустроугарске агресије на Србију, на Белој кући се завијорила српска застава, а Вилсон је Србији упутио дирљиву поруку подршке.
Вилсон, који је био амерички председник између 1913. и 1921. године, играо је важну улогу и имао је велики значај за српски народ, каже историчар Александар Животић. Вилсонова улога, каже он, не може да се одвоји од значаја који је имао улазак САД у Првом светски рат 1917. године.
„До уласка САД у рат долази у тренутку када је главна заштитница српских интереса, Русија, била у револуционарним превирањима, тако да је са те стране, у политичком смислу, улазак САД имао велики значај. Друга ствар, САД улазе као велики финансијер, као велики кредитор, што је за ратне напоре Србије имало посебну важност. Важност уласка САД у рат показаће се у случају Србије нарочито од почетка 1918. године, са чувених ’14 тачака‘ председника Вилсона, од којих је за Србе и све остале јужнословенске народе свакако најважнија била она која се тицала права народа на самоопредељење“, истиче Животић.
То је, према Животићевим речима, значило да ће савезници ићи путем растакања Аустроугарске и на тај начин подстаћи југословенско уједињење и уједињење српског народа. САД су биле прве међу великим силама које су признале нову југословенску државу и то су урадили не чекајући крај мировне конференције, а на мировној конференцији, одржаној у Версају, САД су снажно подржавале српске захтеве у вези са разграничењем са Румунијом у Банату.
„Путеви америчке политике тог времена били су усмерени ка разбијању великих империја и њихових монопола. Сједињене Државе тада наступају са имиџом једног новог, либералног, демократског света, света који инсистира и на индивидуалним и на колективним слободама“, објашњава Животић.
Колико су српско-амерички односи у време Првог светског рата били пријатељски, говори и чињеница да је Вилсон прогласио 28. јул 1918. године за „Српски дан“ и наредио да на Белој кући тога дана буде истакнута српска застава.
Вилсонова порука српском народу прочитана је у америчким црквама и објављена у штампи.
„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од Аустроугарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља спремног да га уништи.
Племенити је тај народ одговорио.
Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већом од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.
Да је народ Сједињених Америчких Држава привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, ваља се присетити начела за које се Србија витешки борила и пропатила — оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе“, писало је, између осталог у Вилсоновој поруци.
Нешто пре „Српског дана“, у јуну, широм САД одржано је низ манифестација посвећених годишњици Косовске битке, а свечаности су завршене велелепном вечером у њујоршком хотелу „Валдорф асторија“.
„Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, испоручите моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право, као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење, као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа — да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности“, гласи порука коју је Вилсон, преко свог државног секретара Роберта Лансинга упутио скупу.
Међутим, свега тога не би било да српска мисија у Вашингтону није успела да убеди Вилсона да промени мишљење у погледу поратног очувања Аустроугарске.
За промену Вилсоновог става најзаслужнији су шеф српске мисије Миленко Веснић, српски посланик у САД Љубомир М. Михаиловић, као и Михајло Пупин, тада један од најугледнијих америчких научника.
Веснић је у депешама Пашићу писао да нема основа да се Вилсонов став у погледу очувања Аустроугарске узима трагично, јер се председник САД не држи чврсто својих ставова, већ еволуира у складу са обавештењима и општим развојем ситуације.
Држећи се, вероватно, начела српске дипломатије са почетка 20. века министар Дачић је поклонио помоћнику америчког државног секретара Весу Мичелу копију чланка Њујорк тајмса из 1918. године под насловом „Славимо Косово као Дан части“, у коме се налази и Вилсонов поздрав.
Међутим, таква врста подсећања, према Животићевим речима, може бити важна у смислу позивања на историју и традицију међусобних односа; данашња америчка политика по питању Косова јасно је профилисана:
„Ту се не треба заваравати, то је држава која је креирала и обликовала ту квазидржаву на територији Србије. Она је њен главни спонзор, она подржава њене интересе и аспирације. Сумњам да се ту може ишта променити у догледно време, поготово не позивањем на догађаје од пре једног века“, сматра Животић.
Данас се термини као што су „пријатељ“ и „пријатељство“ у политици исувише олако употребљавају, додаје он.
„Нема ту пријатељства. Постоје линије политичких интереса, настојања и онога што одређена земља у датом тренутку види као свој конкретан интерес. Једноставно, српски интерес тог времена поклопио се са основним правцима и начелима америчке политике у Европи, као што се данас вектори тих интереса драстично разилазе“, каже Животић.
Поклапања српских (југословенских) и америчких интереса десила су се још у време мандата председника Рузвелта, на крају Трумановог мандата и у првом Ајзенхауеровом мандату, али, наглашава Животић, ради се само о поклапању интереса, а не о пријатељству.
„То се дешавало током читавог Хладног рата у одређеним моментима. У одређеним је долазило до разилажења, али смо крај 20. века дочекали у тоталном разилажењу, а с обзиром на карактер америчке политике, сумњам да ће се ти интереси скоро поклопити, јер како можемо да говоримо о поклапању интереса када је та држава учинила оно што је учинила на КиМ у последњих двадесет година. Ту не можемо говорити ни о пријатељству нити о било чему другом. То је једноставно тако, можемо се трудити да то поправимо. Међутим, то ће најмање зависити од нас“, закључује Животић.
https://rs.sputniknews.com/