Народ који заборави своју прошлост, нема будућност. Обавеза сваког Србина је да младим поколењима беседи о историји сопственог народа.Да не допусти да се историја заборави. Да жртва оних који су животе уградили у темељ слободе падне у заборав.
Министар одбране је изјавио да је поражавајућа чињеница то, што је дозвољено да деца и млади не знају како је Србија извојевала слободу и постала независна, и нагласио да народ који заборави своју прошлост нема будућност.
„Прошло је само 140 година у историји нашег древног и стрпљивог народа, а ми смо дозволили себи да о српско-турским ратовима с краја 19. века не знамо скоро ништа“, рекао је Вулин у Војном музеју на отварању изложбе „Српско турски ратови 1876-1878. и стицање независности Кнежевине Србије“, поводом Дана Војске Србије.
Он је рекао да је изложба у Војном музеју на Калемегдану важна због подсећања на те значајне догађаје и додао да је то и сврха те установе.
„Не сећамо се команданта, не сећамо се имена ратова, не сећамо се где су се водили, колико је српских глава пало у њима, не сећамо се ко нам је тада био пријатељ, једва знамо ко нам је био и непријатељ, не сећамо се скоро ничега“, рекао је Вулин.
Он је додао да се слобода никада не добија, него се увек избори и да та реч заправо одређује српски народ, његово сећање, прошлост, али и будућност.
„Напустимо ли сан о слободи, заборавимо ли његову вредност, престанемо ли да будемо спремни да платимо сваку цену да бисмо били слободни, онда не можемо да се надамо будућности у којој вреди живети и у којој вреди трајати“, рекао је Вулин.
Начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић истакао је да изложба има за циљ да посетиоцима приближи важне догађаје новије српске историје у оквиру шест композиција које сведоче о почетку решавања велике источне кризе и устанку српског народа.
Према његовим речима, приказани су и ретки примерци униформи, оружја, војне опреме, одликовања и повеља зараћених држава и савезника, више од 100 репродукција фотографија и литографија као и неколико ретких сачуваних застава из тог периода.
Аутор изложбе је музејски саветник Војног музеја Анђелија Радовић, а поставка ће за све посетиоце у галерији Војног музеја бити отворена до 31. маја.
СРПСКО-ТУРСКИ РАТОВИ (1876—1878)
Српско-турски ратови или Ратови за независност су уопштени називи за оружани сукоб између Кнежевине Србије и Црне Горе против Османског царства а у циљу ослобођења територија са српским становништвом и добијањем пуноправне међународне независности, у периоду од 1876. до 1878. године којим је претходио устанак у Херцеговини, 1875. године, покренувши серију оружаних побуна и устанка на Балкану под османском влашћу.
Српски устаници су, 1875. године, подигли устанак у Херцеговини, тада у саставу Османског царства, који је више био усмерен против локалних феудалних господара него против централне власти у Цариграду, покренувши притоме серију побуна и устанка против отоманске силе на Балкану.
У таквим околностима, без могућности да остану по страни, две полунезависне кнежевине, Србија и Црна Гора, објавиљују рат Османском царству 18. јуна 1876. године. Политичке прилике у свету нису ишле у прилог Србима у овом рату. Пошто се руска царевина сматрала за главног такмаца са интересима западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски рат против Османског царства. Све званичне молбе, које је српска влада упутила европским владама су биле игнорисане. Србија је била препуштена самој себи.
Јужно од тврђаве и вароши Алексинац сконцентрисала се под командом Черњајева главнина Српске војске, која се састојала од три дивизије и различитих добровољачких одреда у укупном износу од око 45.000 војника. На североистоку код Зајечара, Лешанин, командовао је пешадијском дивизијом (6000) и имао подршку коњице као и бугарске добровољачке бригаде (2000). На Западу су се налазиле две слабе дивизије (свака по 5000 војника), једна на југозападу код Ужица под командом Заха и друга на северозападу код Шапца под командом Алимпића.
Главно пешадијско наоружање била је пушка М.1870, српска „пибодуша“, која је имала учинак сличан руском Крнку.
Артиљеријске батерије су биле састављене од бронзаних топова, Ла хит система, различитог калибра који су били инфериорнији у односу на турске крупове. Коњицу се састојала од малог броја ескадрона, која се због природе самог планинског терена није развијала, а постојећи коњички ескадрони нису били баш најбоље опремљени.
У то време, Србија је била решила да прихвата све врсте добровољаца, који су долазили из различитих држава и градова, укључујући италијанске присталица Гарибалдија и пруске официре, представници различитих националности су се борили као добровољци – Енглези, Италијани, Французи, Грци, Румуни и Пољаци. Ипак, највећи добровољачки одреди су били састављени од Руса и Бугара.
Током рата од 1876-77, на иницијативу Ђузепеа Гарибалдија формиран је одред који се састојао од неколико стотина италијанских добровољаца.
Руски добровољачки одред формално независан од руске државе је стао у одбрану Србије.
Највећи број руских добровољаца се борио у саставу Тимочко – моравске армије, чији број је био око 2200, од тога било је 650 официра а 300 лица представљало је медицинско особље.