Падобранци на одмор немају права
у сваку борбу морају поћи….. и ишли су увек.
Наставак ……. други дан
Седим на кревету, опрема свуда око мене разбацана. Бацам поглед на пушку окачену о ћошку кревета. Кривим главу, болна гримаса на лицу, све ме боли. Желим да видим да ли је закочена, знам да је метак у цеви. Гледам у оквир, у ону малу рупицу, видим да се ништа жуто не види, оквир је полупразан.
Спустисмо се тог дана са оне злокобне планине, прођосмо кроз њен пакао, кроз њене разјапљене чељусти које су вребале и жељно очекивале да нас зграбе, самељу и у мртву ствар претворе. Да будемо ништа, да будемо само једна прича која ће се временом заборавити.
Узимам једну од преосталих кутијица са муницијом, хоћу да допуним оквире. Мало је метака преостало. Прврћем по џеповима. Гледам у оквире бројим, један ми фали, немогуће, изгледа да сам га изгубио. Да ли сам га недге оставио приликом мењања или је негде испао, размишљао сам. Покушавао да се сетим следа догађаја. Толико сам оквира променио да је било немогуће да се било шта сетим. Пуним полако, прсти ме боле, све ме на телу боли, сваки покрет ми причињава велику бол. Трпим и пуним даље, знам да морам.
Чини ми се да ме тек сада неки страх обузима, појављују ми се слике пред очима, брзо се смењују не могу их пропратити. Кошмар…
Посматрам колегу падобранца, полако иде кроз спаваону, бауља придржава се за кревете. Једну је чизму скинуо другу није, само је откопчана била. Уморним погледом га пратим ћутке. Видим хоће да прескочи неке моје ствари што стоје на поду. Ону ногу са чизмом полако подиже, не и де, застењао је. Опет покушава, види се да трпи велики бол, мумла себи нешто у браду. Погледа ме. Устао сам да му помогнем.
Придржи се за мене, ајде полако
Боли брате, сад се све оладило, не могу да скинем чизму
Где те тачно боли
Не знам цела ме нога боли, ваљда зглоб
Да ниси искренуо, можда је напрсао
Не знам брате , боли много, надуо се изгледа
Касније је доктор прегледао ногу падобранцу. Није била сломљена, искривио је зглоб, ко зна кад изгледа још кад је исао на горе. Трпео је болове и борио се. Тако се и вратио. Био је један од оних који су носили рањеног Мајора.
Те вечери сам заспао обучен наслоњен само руком на страницу кревета. Не сећам се кад сам се преместио и легао као човек, кад сам се испружио и ко ме је уопште покрио, јер знам да ја сигурно нисам. Неко од колега падобранаца, можда неко од официра јер они још дуго нису отишли на починак. Обилазили су нас целе ноћи.
Следећег дана официри су ишли на састанак у команду. Не знам када су отишли, спавао сам дуго. Сећам се да су се вратили предвече, мрак само што није прекрио планине. Војска се полако будила са болним гримасама на лицу. Мишићи су се охладили и све је почело да боли. Многи су имали модрице по телу, отекле зглобове, убивотине на све стране. Била је и понека раница, настала вероватно од неког камена, гране или ко зна чега већ. Све у свему били смо измрцвављени и доста уморни.
Официри су се ватили са састанка, један од наших подофицира ми је испричао о томе све, шта је било и зашто поново кренусмо те вечери.
„Дижи све што може да стоји на ногама идемо у помоћ 72.-гој. Зову и кукају, изгинуше им силни људи. Рекао сам тада команданту, устајући из кревета, само ја знам са колико бола и муке, да ћу дати све од себе али да су људи преуморни, израњавани, са отеклим зглобовима.
Мораш дићи све или гледај како ја идем сам, ја морам. Наравно то су чули сви у спаваони и почели да устају, бол на лицима је био више него видљив, нису чекали наредбу, видело се да једва стоје али одлучност је била велика. Војска је почела да се спрема ћутке, узима опрему, проверава оружје, убацује метак у цев. Рекао сам, ја ћу поћи и поћи ће сви они који успеју стати на ноге, али молим те не замери онима који остану јер знам да стварно то не могу. Климнуо је главом и изашао са забринутим и уморним изразом лица. Размишљао сам о онима који ће остати, знао сам да ће их то болети али шта сам могао, схватао сам њихову немоћ у датом тренутку, јучерашњи дан је био убитачан за све нас. „
Поново је 150-тица ишла ка Кошарама и са собом носила падобранце у још једну борбу. У том мраку испод цираде, тада сам осетио страх. Био сам сигуран овога пута ћемо бити десетковани. Покушавао сам да видим људе у мраку, њихова лица, да запамтим њихове очи. Плашио сам се, ваљда ће проћи кад запуца. Глупо са моје стране али….
Возачи су журили, брзо су возили, нису се обазирали на нас кој смо седели на дрвеним клупама. Требало је брзо стићи, било је хитно. Свака коска ме је болела од труцкања, ту и тамо се у мраку чуо по неки болан уздах и јаук. Ћутали смо задубљени у своје мисли. Размишљао сам, шта ако се поново морамо пењати онако напорно? Не то нећу моћи сигурно издржати, сигурно ћу остати негде, плашила ме је та помисао. Био сам свестан своје изнемоглости. Знао сам да смо сви такви, изнемогли. Међутим падобранци су опет кренули у борбу не обазирући се на своје ране, кренули су да помогну другој јединици. Кошаре не смеју пасти.
Возили смо се узбрдо, кривудавим и уским путем пуног камења. Седео сам на самом крају камиона и гледао напоље. Неколико пута ми се чинило да само што нисмо слетели у провалију. Пут је толико био узак за наше велике камионе. Како ли су само возачи видели да возе кад светла нису палили?
Успорили смо, још мало неког маневрисања и најзад смо стали. Издато је наређење да не излазимо из камиона и будемо тихи. Видео сам опет неку кућу, врзмала се нека војска око ње. Решио сам да изађем упркос нарађењу, имао сам неописиву жељу да напустим тај камион. У даљини се чула спорадична пуцњава.
Скок на земљу са високе платформе камиона ми је био веома мучан, болан, једва су ме ноге држале, затетурао сам се. Скоро да сам пао на земљу, не знам да ли бих могао поново устати. Полако палим цигарету, покушавам да је сакријем, не знам ни сам зашто. Ваљда је инстинкт прорадио у мраку. Видим и подофицир један исто изашао, поздравља се са једним од бораца који су ту били, познају се. Чујем да причају али не разумем, тихо разговарају. Видим нашег команданта код угла куће, у друштву са неким официрима 72. ваздушно десантне. Опет бацам радознао поглед ка подофициру, желео сам да чујем шта разговарају.
Подофицир ми је написао о чему су разговарали тада:
„Ја некако излазим из камиона , како само ја знам, и угледам таблу на кући, пише Кошаре. Погледам мало боље и препознајем пар другова из 72-ге. Прилазе, грлимо се и питам шта је било где гори, где је борба? Колико је мртвих, зашто нису опремљени за полазак, у ком правцу треба да идемо…..??????? Један се насмејао и тај осмех нећу никад заборавити.
Брате хвала вам.
Били сте стварно брзи, одмах сте досли, али нема више потребе, већ су стигли из…
Не могу се сетити које јединице, да нас замене овде на положају тако да ви не требате.
Питао сам само што сте нас дигли да вас заменимо на положају???? Рекао је да и они имају душу, треба да одморе мало. Окренух се и вратих до камиона , замолих да ми помогну да се попнем. Испричах људима о чему се ради. Да и они имају душу, треба да се одморе. Још дуго су ми те речи у повратку одзвањале у ушима. А ми, шта је са нама, зар ми немамо душу? „
Возили смо се назад. Осећања су била помешана, поносни на себе и помало љути на њих. Али ми смо падобранци 63. падобранске Бригаде, увек спремни за најтеже задатке. И кад могу и кад можда не могу, падобранци немају право на изморену душу.
После неколико дана, напустили смо зграду у којој смо били. Чуло се да је зграда лоцирана и да ће се вероватно бомбардовати. Нато авиони ће одрадити свој посао, са безбедне висине, храбро са њихове стране. Преселили смо се пар клометара даље…
(Дан Ветерана)