Злочини муслимана против сопственог народа били су бројни у ратном периоду, а међу првима је пуцање њихових снајпериста на окупљене на скупу испред Скупштине БиХ у Сарајеву да би се изазвао рат, изјавио је први председник Скупштине Републике Српске Момчило Крајишник.
„На муслиманској страни је било више фракција под утицајем разних ментора из Ирана, Саудијске Арабије, са Запада. Неке су жртвовале свој народ да би се генерално представили као жртве у рату, добили војну помоћ и изазивали бомбардовање Срба, како би их победили“, рекао је Крајишник.
Истичући да је то била константна политика једног дела бошњачког руководства, Крајишник наводи да постоје и документи у којима се види „да су се једно време чудили зашто нема стране интервенције, иако им је обећана, ако буде масовних цивилних жртава“.
Крајишник је за београдске „Вечерње новости“ навео да је злочине муслимана против својих људи најбоље објаснио командант такозване Армије БиХ Сефер Халиловић, након покушаја атентата на њега током рата.
„Тада је погинула његова жена, а он преживео. Испричао је да су за његову смрт хтели да окриве Србе, али да на тој страни одакле је бомба дошла уоште није било Срба“, рекао је Крајишник.
„Новости“ наводе да признање суда и тужилаштва у Хагу да је у Сарајеву током рата било случајева да су припадници такозване Армије БиХ снајперским хицима и гранатама гађали своје цивиле, поново отвара приче о манипулацијама којима су деведесетих година прошлог вијека Срби медијски сатанизовани и проглашавани кривим за злочине које нису ни видели.
Овај београдски дневни лист наводи да је у првостепеној пресуди Караџићу утврђено да је муслиманској страни веома стало да наведе међународну заједницу да се заузме за њихову страну, и зато су понекад гађали особље УН у граду, или отварали ватру по територији под сопственом контролом, да би потом за све окривили Србе.
Утврђено је и да Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске, није одговоран за убиство шесторо деце и петоро одраслих на Алипашином пољу 22. јануара 1994. године.
Тада су пале три минобацачке гранате на парк иза и испред зграда где су се санкала деца, а у западним медијима одмах су Срби означени као „децоубице.
Утврђено је и да српски снајперисти нису 2. новембра 1993. године убили Рамизу Кундо, која је, носећи канте са водом, прелазила улицу у Сарајеву.
„Новости“ наводе да иза тог злочина, али и иза рањавања двије жене у аутобусу на Добрињи, Сехадете Пливац и Хајре Хафизовић, стоје снајперисти такозване Армије БиХ.