Појам превара не мора увијек да означава неку негативну радњу. Кад се преваром постиже позитиван циљ у интересу неког другог или за народ, а она је усмјерена против оних који превару користе за своју корист притом наносећи штету другима, онда је та превара позитивна и садржи мудрост.
У историји је било јако пуно превара које су изазвале огромну неправду, сукобе и страдања. Када би неко преваром спријечио негативне појаве, то би се сматрало хуманим гестом и успјехом.
Хитлер је лажирао повод како би напао Пољску. Нијемци су се преобукли у пољске униформе и напали њемачке положаје 1939. године.
Својевремено је Садам Хусеин преварен и „навучен“ да нападне Кувајт 1990, а онда су САД напале Ирак 1991.
Изрежирани злочин у Маркалама и Рачак били су повод за агресију на Српску и Србију 1995. и 1999. године.
Непостојећи хемијски отров такође је био лажни повод за уништење Садама Хусеина и разбијање Ирака 2003.
Случај Скрипаљ искориштен је за нове санкције Русији и покушај њене изолације.
Недоказано коришћење хемијског отрова био је изговор за бомбардовање, овог пута, Сирије 2018.
У свим тим и многим другим случајевима, гдје је превара произвела зло, готово да није било никакве осуде а да не говоримо о одговорности и кажњавању криваца.
Одређене снаге Запада су 1997. и 1998. године подржале Милорада Додика да дође на власт у Републици Српској како би водио процес њеног укидања и умирио народ док би они, Запад, отпочели контролисано разбијање Србије, извршили агресију над њом (1999.) и отели јужну српску покрајину, са планом да иду даље.
Да нису имали неког од Срба, за кога су мислили да ће урадити оно што они хоће – укидање Републике Српске, они би је убрзано и насилно угушили. Томе се не би нико озбиљније могао супротставити, јер је свијет био предвођен само једном доминантном силом која је незајажљиво, по свијету, остваривала своје девијантне интересе.
Додик је, односно власт Републике Српске, стратегијом затегнутог попуштања, када је већ морала, преносила она овлашћења која нису суштинска на ниво БиХ, док je суштинске ствари, попут МУП-а Републике Српске, одбранила. То је можда био и преломни моменат.
Године 2006. предсједник Додик рекао је уколико се настави притисак на Републику Српску, она ће одржати референдум на којем би се грађани изјаснили да ли су за њено издвајање из БиХ. Тако је Српска била спашена, јер су српски политичари, прије свега Додик, показали храброст и одлучност да је одбране.
Појавом нових жаришта и мијењањем односа снага у свијету, није могућа агресија и укидање Републике Српске, што се могло десити 1997. и 1998. године.
Занимљиво је да су многи анационални грађани 1997. и 1998. године, 2002-2003. (вријеме избора) помогли да Додик дође на власт уз реченицу „Нема нам спаса ако Додик не дође на власт“.
Од 2010. године па на даље исти ти анационалисти су Додика почели рушити и овог пута говорити „Нема нам спаса ако Додик остане на власти“.
Они су схватили да Додик заиста има намјеру да брани Српску и да му је стало до националних интереса свог српског народа. Међутим, још увијек неки родољуби нису сагледали Додикову врло значајну, тешку и опасну улогу, којом је и „преваром“, као начином доласка до циља, спасио Српску.
Зато сада сви српски родољуби треба да буду уз Додика, како би му загријали срце… и он рекао „Нема одступања, идемо даље“.
Најбољи примјер да се однос снага у свијету мијења, јесте референдум по питању Дана Републике Српске. Против њега је била амбасада САД, међутим и поред тога референдум је одржан, и он не само да је значио слободу за српски народ, него је пружио наду и охрабрио оне на Западу који сматрају да има смисла борити се против неправедне глобализације и похлепног антирелигиозног центра моћи.
Предсједнику Додику можда ће се указати историјска шанса да, не само учествује у рјешавању српског националног питања на Балкану, већ и да буде активан у постизању историјског договора између православаца и муслимана на овим просторима.
И на крају, сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Аутор: Дане ЧАНКОВИЋ, председник СНП Избор је наш (Бањалука)
Извор: Факти