После Ордена српске заставе првог степена, који је постхумно Александар Вучић доделио великом пријатељу Србије Виталију Чуркину, наш народ се бившем руском амбасадору у УН одужује и спомеником који ће ускоро бити свечано откривен у његовом родном месту Маринкино у Владимирској области недалеко од Москве, сазнаје „Политика”. Скулптура руског дипломате који је у Савету безбедности УН 8. јула 2015. ставио вето на британску резолуцију о Сребреници и тиме спасао српски народ од неправедног жигосања да је геноцидан – ових дана ће бити транспортована авионом из Ниша у Москву.
Аутор скулптуре, наш познати вајар Драган Раденовић, дочекује новинарску екипу у уметничкој ливници „Станишић” у Ченеју, где је на основу модела у глини изливен споменик и поручује: „Морао сам да добијем сагласност руског министарства спољних послова Русије да говорим за српске медије. Када је портпаролка Марија Захарова чула да је у питању „Политика”, поручила је: „Може”. А када је Александар Станишић отворио метална врата своје ливнице, пред нама се указала бронзана скулптура Виталија Чуркина у стојећем ставу висине 2,5 метара.
Преко леве руке има пребачен мантил, а десна му је испружена на њему карактеристичан начин који је остао упамћен током његових жустрих полемика у светској организацији.
Тачан датум откривања споменика Чуркину, који је изненада умро у Њујорку 20. фебруара 2017, неколико сати уочи свог 65. рођендана, још није тачно утврђен. Али, како додаје Раденовић, према информацијама које је добио из руског МИП-а, то ће бити крајем маја или почетком јуна. Очекује се да ће на свечаности у Маринкину присуствовати руски и српски шефови дипломатије, Сергеј Лавров и Ивица Дачић, а није искључен ни долазак Владимира Путина.
Идеја да се Чуркину подигне споменик рођена је зимус, поводом Дана српско-руског братства 15. јануара. Наиме, тог дана 1916. године први српски војник ступио је ногом на Крф, захваљујући депешама које је руски цар Николај Други Романов послао савезницима, где је захтевао да се после преласка Албаније спасе преостала српска војска. „ На заједничкој вечери, ми из удружења слободно мислећих људи ’Српски кривак’ предложили смо нашим гостима из Русије да у знак захвалности што је толико задужио српски народ, подигнемо споменик Чуркину у његовој домовини. У први мах су Руси занемели, а онда је Игор Давидович Панфилов, заменик председника Одбора међународне јавне фондације ’Руска мировна фондација’ пристао. И тако је пао договор. Наше је било да урадимо скулптуру, а Руси да обезбеде уређење простора и све што се тиче административних дозвола за постављање споменика у његовом родном месту”, прича Драган Раденовић.
Новац за израду споменика скупили су брзо, за седам дана, јер су многи из Србије и Републике Српске хтели да учествују у финансирању овог пројекта. После неколико скица које је послао на одобрење Чуркиновој супрузи Ирини и Министарству иностраних послова Русије, настао је модел у глини, а сам сложен процес изливања скулптуре у бронзи потрајао је два месеца. „Недавно сам боравио у Москви и његовој супрузи показао фотографије модела споменика. Она је била задовољна и рекла: ’Драгане, мени је мило да мој муж који је волео уметност добије споменик урађен савременим скулпторским језиком. Русија ће добити једну модерну скулптуру’”, прича једини наш уметник који је до сада излагао у Ватикану.
Није случајно што је баш Драган Раденовић урадио споменик овом барду међу амбасадорима, на чијој ће каменој плочи испод скулптуре стајати и натпис на руском: „Водећи руски дипломата Виталиј Иванович Чуркин – ’Ко ће, ако не ми’”. Раденовић се са Чуркином упознао далеке 1981. године. Још тада је, каже, увидео да ће бити не само добар оратор, већ и страствени полемичар који јаким аргументима не брани само позицију Кремља већ и искрено трага за правдом у међународним односима.
„Мој тадашњи ментор академик Звонимир Дамјановић, биолог по образовању, који је на првом сусрету Тита и Стаљина после Другог светског рата био преводилац, одвео ме у Русију да ме упозна са активностима чувеног психонеуролошког института „Бехтерев”. Како је имао пријатеље на дипломатској академији, они су нас позвали на одбрану докторске тезе једног младог дипломате. Био је то Виталиј Чуркин, који је сјајно одговарао на питања, бранећи свој рад. На коктелу смо се упознали и започели дружење”, прича наш познати вајар чија уметничка дела продају и аукцијске кући Кристи и Сотби.
Драган Раденовић открива да, иако је тада радио у Служби безбедности Југославије, а Чуркин у руској обавештајној служби, то им није сметало да мимо професионалних контаката развију искрено пријатељство које је потрајало све до изненадне смрти руског дипломате прошле године. Када је Раденовић касних 80-их година наставио уметничку каријеру у САД као професор на Школи дизајна Харвардског универзитета, није прекинуо да се виђа по свету са Виталијем, који је као дипломата службовао Америци, Чилеу, Канади, Белгији, где је био и амбасадор при НАТО. Али пре него што је 2006. именован за сталног представника Русије у УН, где је показао сву раскош дипломатског умећа, Чуркин је као заменик министра иностраних послова Андреја Козирева остао упамћен и као човек који је доста времена провео на Балкану.
Сергеј Лавров је после Чуркинове изненадне смрти, присећајући се почетака њихове заједничке каријере, посебно истакао 1994. годину – када су се заједно бавили сукобима у Босни и Херцеговини, захтевајући објективну истрагу стручњака УН о експлозији на сарајевској пијаци Маркале. „Одговорнoст за тај догађај неосновано је сваљена на сарајевске Србе, који су били изложени свакодневној ватри снајпериста. Чуркин је истраживао тај инцидент на сарајевској пијаци Маркале, где су муслиманске снаге својим минама убиле грађане Сарајева. У Сарајеву, где су тада свакодневно тукли снајпери, он је дочекао свој 42. рођендан и добио је резултате које је тражио”, рекао је Лавров о свом пријатељу.
Виталиј Чуркин је у интервју за „Паис” 1994, на питање шта би критиковао по питању руске улоге у рату у бившој Југославији, рекао је да ће одговор оставити за своје мемоаре. Нажалост, прерана смрт је претекла објављивање дипломатских сећања. Али, о рату у БиХ можда најречитије говори његова реченица из времена покушаја посредовања око примирја и одлагања ваздушних напада, које је против српске војске најављивао НАТО: „У БиХ не можете да бомбардујете и преговарате. Можете да имате или преговоре или тотални рат”.
Драган Раденовић препричава и занимљив сусрет са руским пријатељем у Амстердаму, касних 80-их, када је кренуо на сахрану британском вајару Хенрију Муру. Чуркин га је позвао забринут, тражећи да се виде на аеродрому „Шипол”. Било је то уочи краха социјализма, али и промена у СССР-у и распада Југославије.
„Обојица смо видели да је пета колона на путу да победи у нашим земљама. На растанку сам му добацио: ’Јави ми када сазнаш ону мелодију’. Он је зачуђено упитао – коју. Па ону уочи пробијања Солунског фронта, када је српски војни трубач украо мелодију бугарском која била знак за повлачење. Када је засвирао, Бугари су почели да се повлаче, а Срби кренули у јуриш и нису се заустављали до Београда. Он се насмејао и рекао: ’Ако ти сазнаш први, одмах ми јави’”, присећа се Раденовић и каже да је од Чуркина непосредно после 2000. године чуо да ће се збивања са Балкана пренети на север Африке, али да ће се поново вратити на простор бивше Југославије. „А видимо”, додаје наш вајар, „да Балкан у геополитичким одмеравању снага великих сила поново постаје актуелан.”
Како нас је бранио у Уједињеним нацијама
18. фебруара 2008, поводом проглашења независности Косова: „Илегални акт косовских власти и оних који их подржавају представља опасан преседан. Одлука о једностраном проглашењу независности Косова оставља могућност повећања међуетничке напетости, тензија и насиља у покрајини, што ће имати деструктивне последице за међународне односе који су грађени деценијама.”
4. августа 2010, о захтеву да Косово уђе у УН: „Сви добро знате која је процедура за приступање Уједињеним нацијама. Неопходна је препорука Савета безбедности пре свега, а да би се то догодило потребан је баланс између свих држава чланица. Русија неће подржати захтев Косова да постане члан УН.”
8. јула 2015, о британској резолуцији о Сребреници: „Русија је гласала против усвајања резолуције Савета безбедности УН о Сребреници, јер би она отворила старе ране и због тога што се у њој имплицира да су Срби једини кривци. Ако погледате резултате конфликта који је трајао читаву деценију на простору бивше Југославије, видећете да су Срби такође жртве, подједнако као и сви други народи.”
28. фебруара 2016, о дијалогу Београда и Приштине: „После споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине, није постигнут посебан напредак. Већина земаља чланица ЕУ покушава да натера Београд да напусти своју позицију у преговорима око Косова и корак по корак постане члан уније. То отвара питање непристрасности ЕУ.”
Миодраг Станишић, инжењер металургије и утемељитељ уметничке ливнице „Станишић”, открива да је споменик Чуркину тежак 300 килограма и да је посебним поступком вара спојен из пет делова. „У изради споменика коришћена је легура бронзе по нашој рецептури, која по квалитету превазилази важеће техничке стандарде. То радимо јер поштујемо уметничку скулптуру и хоћемо да буде дуготрајна и врхунског квалитета”, објашњава Станишић.
Виталиј Чуркин је имао интерни надимак Стамени и Раденовић је при изради скулптуре хтео да покаже и ову особину, али и да пажљивом оку посматрача истакне извесну загонетност у осмеху на његовом лицу. „Ту стаменост сам показао у његовом мужевном ставу. Он стоји са мало раширеним ногама и малом искораку леве ноге. По узору на античка времена, када су филозофи на Агори или сенатори у римском Сенату устајали да аргументима оспоре ставове претходних говорника – тога им је била пребачена преко десне руке. На скулптури Чуркину, уместо тоге је мантил који је иначе носио, пребачен преко леве руке.
Он тиме својим саговорницима поручује да је спреман да аргументима оспори њихове тврдње, а да би доказао да је у праву, наговештава и да је спреман да употреби, ако треба и силу. Зато му је десна рука слободна и испружена”, објашњава свој рад Драган Раденовић. И открива још један детаљ којим је хтео да покаже колико је овај руски дипломата волео и бринуо за Србе: испод мантила, Чуркин на споменику левом руком придржава дугме на закопчаном сакоу. Три прста на шаци којим Срби славе своје победе – намерно су благо издвојена…