„Ватра и ништа“, цитирао је Хераклита чувени Нишлија Бранко Миљковић. И једном Крагујевчанину, Томиславу Рачићу, од ватре – није остало ништа, сем надимка Пламен. Рачић има „титулу“ подофицира Војске Србије, борца са Кошара и никакав орден. Има дар кларинетисте, али од тужних звукова најпре памти звиждање метака и авиона изнад последње, и до последњег даха брањене, карауле Кошаре.
„Ватра и ништа“, цитирао је Хераклита чувени Нишлија Бранко Миљковић. И једном Крагујевчанину, Томиславу Рачићу, од ватре – није остало ништа, сем надимка Пламен. Рачић има „титулу“ подофицира Војске Србије, борца са Кошара и никакав орден. Има дар кларинетисте, али од тужних звукова најпре памти звиждање метака и авиона изнад последње, и до последњег даха брањене, карауле Кошаре.
На тој, последњој и најјужнијој тачки тадашње СР Југославије, када се преко Косова још могло без рампи, граница и претресања, страдало је званично 108 војника. Ниједан из Пламенове јединице. То што је свој и туђи живот морао због државе да стави на коцку помогло му је само у једном – да нађе посао у коцкарници. Прокоцкано и разочарано осећа се и у земљи за коју се борио.
„Она се ни на који начин није одужила нама. Не мислим лично на себе него на све ветеране, људе који су учествовали у тим борбама. На ивици егзистенције су људи. Неки не раде, неки раде као ја у кладионици, сналазе се како знају и умеју, неки су извршили самоубиства“, каже нам Томислав Рачић.
Деце са Кошара не сећа се нико, а држава их је послала да погину. Причу о националним херојима, жртвованој генерацији, носе новинари. После емисије Татјане Војтеховски „Живот прича“ у којој је Рачић директно и поименце говорио о одговорнима и сведочио о свему што је видео на Кошарама, о свему што није желео да види и о свему што данас гледа, поново се, као и те 1999, осетио као да је сахрањен. Није било писама из Генералштаба. А знају где да га нађу – и даље ради у кладионици.
„Преживљавам. Пуко преживљавање“, прича он. „Искрено, нисам ни очекивао да ће нешто да се измени што се тиче емисије. Мени није био циљ да се мени живот измени већ да народ чује за Кошаре.“
Из државе нико га није контактирао. Једино што су борци добили јесте обећање министра Вулина да ће им бити враћено достојанство.
„Рекао. И остало је на томе. Ми, старешински кадар, уопште не припадамо ратним ветеранима. То ти је био посао и сад ниси ратни ветеран. Зна се шта је ратни ветеран – човек који је био у рату, завршио, вратио се жив. Постављене су неке категорије. Ако дајеш повластице, онда мора свима. А то ће морати да кошта државу. Не мора да даје националне пензије него да обезбеди неке услове, макар превоз у граду“, каже.
Провео је десет година у шуми, на терену, преживео Кошаре, али ипак је одлучио да напусти војску.
„Добио сам прекоманду у Прешево. У Крушевац је дислоцирана моја јединица, али смо били у копненој зони безбедности после рата код Луковске бање, па сам већ 2001. добио прекоманду у Бујановац у 78. моторизовану бригаду и тамо остао до 2008. када сам напустио војску. Смучили су ми се теренски услови. Опет си постављен на неко место, уместо да те повуку горе негде северно – да одмориш психички ако ништа друго – опет на административну линију. Укинут је војни рок, војске више није било, ми подофицири смо почели да обављамо војничке дужности.
Да сам то хтео да радим, ишао бих у физикалце. За то ми није потребна Војна школа, то ми је било испод части. То су биле добре паре тада, али џабе све кад немаш живот никакав. Не излазиш нигде, не виђаш људе. Постојала је нека информација да се 90 одсто старешинског кадра који је учестовао у тим ратним дејствима на Косову и Метохији отпусти или пензионише.
То су радили плански, на све могуће начине, малтретирањем старешинског кадра. Контроле сваки дан. Не дају ти да дишеш. Ти дођеш мокар, мртав уморан и онда дође неко да те дрнда да узмеш да расклапаш наоружање, испитује те теоретску наставу. Ја сам због тог психичког малтретирања и напустио војску“, присећа се.
Рачић је на Кошаре повео махом регруте, момке на одслужењу војног рока. Деценију касније и та институција је укинута – редовне војске више нема.
„Буквално их малтретирају на све стране, како стигну и умеју. Прошле године је 800 и нешто војника по уговору напустило војску. Пресипање из шупљег из празног. Један дечко – ради као војни полицајац, каже да има панталоне које су 4 године старе, не може да их замени. Војна полиција обезбеђује личности, објекте, па по неки пут морају да носе цивилну одећу која се изнајмљује.
Дугују му 170 хиљада динара за ту цивилну одећу. Морају да изнајме одећу од своје плате да се не би препознало да су из обезбеђења. Војску да тужи, може одмах да се поздрави са послом, јер он је уговорац, није активни старешина. Али и да јесте, у овој држави је све могуће. Мора да ћути и трпи“, сматра он.
За Србију каже да се понижава зарад ЕУ, а да Вучић не зна да ли плива ка руским или европским водама. Скупштина Републике Србије ратификовала је у фебруару Споразум о сарадњи са НАТО. Војници НАТО имају слободу кретања и дипломатски имунитет у Србији.
„Десетковали нам бројно стање војске. За петнаест година војска неће постојати у Србији. Неће постојати резервни састав – у случају ратног стања. Моћи ће још увек мене да позову у резервни састав, али шта ћу кад будем имао 55 година, шта ја да радим“, пита се Рачић.
Био је на караули више од шест месеци, а вече пред напад повучен је у село. Када је напад почео, вратио се без ичијег наређења, иако признаје да је то било непромишљено са његове стране.
„Можда више не бих правио такве ствари које сам тада. Као што сам ишао да спалим караулу Кошаре. Мени то није био посао, нико ми није наредио. Ставио сам свој живот на коцку. Тада ми је деловало вредно. Сад тако нешто не верујем да бих урадио. Зарад чега? Али да нисам то покушао, она последња двојица војника која су се повукла, не бих ни наишао на њих, они би остали ту, били ухваћени живи или ко зна шта би било с њима. Нас тројица смо били последњи на караули. Било је наређење да се пуца на сваког ко сиђе са карауле, јер горе више није било никога. Када смо силазили, наша војска је пуцала по нама.“
Пре него што је званично почео напад, припремљен је терен од стране ОВК. Обавештајне структуре СРЈ морале су да имају информације о томе.
„Петнаест дана раније смо видели да се нешто спрема, да се крећу њихова возила. Обавештајне структуре су морале да знају јер смо ми данима извештавали команду да имају неке активности на граници. Да ли су нас схватили озбиљно, не знам, али смо 9. априла изненадно нападнути. Прво је био демонстративни напад на Морину, да би се наше безбедносне снаге, односно интервентни водови, пребацили на Морину. То је био лажни напад. Мислили су да ће они отићи тамо и док се врате, да ће већ да се пробију и заузму Кошаре. Нисмо дали.
Било је стрељачке муниције, али и то је било на измаку снаге. До нише за муницију у караули није могло да се приђе – то је тучено толиком артиљеријом, да је све остало тамо. Батерије за моторолу су биле празне, комуникација на нули. Две хиљаде људи је напало 110 људи. Онај ко се брани је у много бољем положају него онај ко напада. У нападу се много више гине него у одбрани. У селу Батуша је био вод минобацача 120 мм који, из не знам ког разлога, првог и другог дана ништа није помогао. Нити су дејстовали из минобацача, нити су гађали, ништа, као да их није ни било. Десетог априла је дошао интервентни вод 125. бригаде, према камену Ц4 вод војне полиције и то нам је била испомоћ за 2 дана. Није било довољно.“
Караула Кошаре подигнута је на неприступачном терену, док Проклетије оправдавају име које носе. Албанска територија са свих страна окружује караулу, једино је било могуће повлачење доле, према селу, тамо је Србија. Кумановским споразумом окончано је бомбардовање СР Југославије и заустављено даље разарање земље. Према легенди, Прометеј је украо ватру од богова и дао је људима. У тој истој ватри и крви – дали су заклетву, Албанци су завршили са Србима.
Пише: Марија Божић