Пре скоро девет година, доктор Радован Караџић скинуо је са себе одору доктора Драгана Дабића. Под густом брадом и сламнатим шеширом, дуже од деценију измицао је пред потером најјачих тајних служби и белосветских ловаца на главе.
Суочен са првостепеном пресудом Трибунала од 40 година затвора, на коју је његов правни тим уложио жалбу, ратни лидер босанских Срба говори о скривању и хапшењу, дилемам, стрепњама, сећањима…
„Када је Ђинђић убијен, у исто време је усвојен Закон о сарадњи РС са Хагом, а ја сам се тада захвалио људима који су ме чували и завршио сарадњу, јер нисам желео да их инкриминишем. Тада сам почео да живим сам, излазио сам касно ноћу, шетао и куповао да једем. Међутим, полиција је почела да трага за “земунцима” и њиховим скровиштима. Занимали су их станови у којима наводно нико не живи. Зато сам решио да се покажем комшијама, да виде да ту живи некакав “чичица”, прича Караџић.
Он је објаснио да се тада појавио као Давид Дабић.
„Најпре сам морао да са 112 килограма спаднем на 80. Почео сам да носим другу одећу, ролке, широке мајице, све оно што никад нисам. Говорио сам екавски. Кренуо сам да се занимам за здрав начин исхране, па сам се обрео на неколико предавања и упао у све то. У том тренутку нестало ми је пара, па сам почео да држим предавања о здравој исхрани. Радио сам за неке компаније, а потом и као консултант у неколико приватних лекарских ординација. Завршио сам курс из парапсихологије. Учитељ ми је био један врло необичан човек, обдарен. Он ми је дао име Давид“, каже он.
Присетио се и 30. јула 2008. године када је ухапшен, наглашавајући да је и тада знао да је „Хаг као разјарени бик“.
„Још у авиону Владе Србије схватио сам да им нисам нешто нарочито битан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опораве. На првом месту ми је било да не браним само себе, већ цело српство, јер ме због тога и траже“, закључио је он.