Митски хероји су чести у нашој земљи, а чести су и истински великани рата које смо заборавили. Мало њих је и једно и друго, а један од неколицине нас је после теже болести нажалост заувек напустио. У питању је Јован Мићић Кикор, командант Прве семберске бригаде, која је била пешадијска јединица Војске Републике Српске у грађанском рату почетком деведесетих година на овим просторима.
Прва семберска бригада је формирана 12. априла 1992. године и прва је званична оружана формација Војске Републике Српске. Све остале бригаде формиране су касније, током маја и јуна. Ова бригада има најдужи ратни и борачки стаж и мада носи назив „семберска“, ова оперативна јединица била је оспособљена за дејство на ширем подручју Републике Српске. Јединица је била једна од три „семберске“ бригаде.
У народу су остала сведочења бивших војника о Кикоровој храбрости, ратној врлини и лидерским способностима, међутим доступних биографских података једва да има, тако да из тог разлога он спада у ону већ поменуту групу великана српске војске које је заборав неправедно прогутао и о којима се није много причало у јавности иако су то својим делом и те како заслужили.
Али Јован Мићић Кикор је у неку руку имао и среће, јер је био заповедник Родољубу Рокију Вуловићу, аутору и извођачу најлепших патриотских песама у току рата на простору БиХ, па је послужио као инспирација за један од Вуловићевих евергрин хитова „Хеј, хеј, Кикоре“. Иако су нумере о Љубиши Савићу Маузеру за мрву познатије од ове, Роки је у епу о Кикору досегао можда и најдаље домете у текстуалном смислу, пошто поред Мићићевих подвига такође описује и душевно стање главног хероја, на тренутке му чак „улазећи у главу“.
Поред ове нумере, Вуловић велича Кикора и у стиховима песме „Јунаци из Прве семберске“, која је поред Мићића посвећена и официрима Влади Симићу и Зорану Лопандићу.
Нека је вечна слава „Мајевичком вихору“. Због својих дела и јунаштва, као и стихова за вечност, историја га не сме и неће заборавити.
Извор: СрбијаДанас