Пријатељ са Колубаре, господин Зоран, позвао нас је на регату овом прелепом равничарском реком, коју он лично, сам, организује, води и финансира.
Господина нисмо лично познавали, али смо од срца прихватили његов позив који нам је упутио преко Фејсбука.
Тог предивног мајског јутра, аутобусом смо долетели на договорено место. Овај старији господин одмах нас је купио енергијом и ентузијазмом. Кренули смо ка селу Дражевац, где нам је била стартна позиција. Тачније, кретали смо са једног моста оштећеног оним великим поплавама које су задесиле Обреновац. Наш домаћин је чак и тај мост морао мало да подашча и оспособи га за безбедан прилаз учесника до реке. Свака му част на томе.
Чамци су се полако спуштали у воду и пунили насмејаним лицима. Придружили су нам се и спасиоци из Жандармерије, за сваки случај. Око 20 пловила, углавном кануа, кренуло је лагано низводно ка Обреновцу. Кратка обука нашег домаћина како одржавати равнотежу у кануу била је корисна, брзо смо се снашли, опустили и почели са уживањем.
Спуштање рафтинг чамцем брзом планинском реком и пловидба равницом у кануу су потпуно различите ствари, али обе лепе на свој начин. Ја сам бар увек више готивио Индијанце него каубоје. Спора и кривудава Колубара пуна је прелепих скривених плажица. На једној великој смо направили паузу и искористили прилику да се освежимо хладним пивом. Оно што ми је посебно било занимљиво је то да до већине тих плажица готово немогуће доћи обалом јер је Колубара на неким местима и по шест метара урезана у рељеф. Масивна стабла и велике крошње красе њене обале. Једно огромно дрво је неко опремио лијаном – дебелим конопцем везаним за грану изнад воде, па су се неки опробали у улози Тарзана. На једном лименом чамцу са „пентом“ смо чак имали и разглас са музиком.
Вожњу од неких десетак километара завршили смо у индијанском селу „Кану авантуре“, поред моста на уласку у Обреновац. Иће и пиће у дебелој хладовини морали смо нагло да прекинемо око 18 сати због комараца! Да, то је још једна битна разлика између планинске и равничарске реке. Седење поред ватре до касних вечерњих сати није била опција. Испоштовали смо наше домаћине, као и они нас, остали смо до краја и помогли у распремању и паковању кампа и опреме.
Ухватили смо стоп до Обреновца и на време стигли на бус за Београд. Отишли смо кући пуних меморијских картица и богатији за једно лепо искуство. Надамо се да ће регате Колубаром бити и следеће године!
АЛО