Српско село је на апаратима. То више није никаква новост. Још од последње четвртине 20. века све што није хтело да устаје с петловима, храни стоку, води краве на испашу и ради тешке пољопривредне послове, мигрирало је у градове.
То је било у време пре интернета и мобилних телефона. Људи су, природно, тражили више од себе и за себе, учили су школе, средње, више и факултете, и гледали да остану тамо где их је судбина посејала.
Ова прича почиње 1968. године. Тад је моја мајка Милица дошла у Врање. Дошла је из Старог села, сеоцета од педесетак кућа смештеног између Лесковца и Прокупља, близу Житног потока.
Лесковац, Бојник, Житни поток, Старо село, то је маршрута коју сам напамет научио у годинама које ће доћи, кад смо, једном у два-три месеца, ишли код баба Радмиле и деда Властимира, мајкиних родитеља. Радмила је Власти изродила седморо деце, шесторо је заувек отишло са села.
Први је запалио Драгиша. Отишао је у Београд, добио посао возача у некој од савезних служби, где га је врло брзо, у саобраћајној несрећи, затекла смрт. Младог и здравог као ружа.
Остала деца: Вида, Анђа, Лука, Станимир и Милица, потегли су пут Ниша, Прокупља или Врања. Једино је Никосава са својим супругом отишла у Бублицу, село 20 км даље и тамо остала до краја живота.
Срби село за град мењају дуже од пола века. Село је мало, монотоно, тесно, сваки дан је „дан мрмота“, уз сву лепоту коју одрастање на чистом ваздуху носи, живети и опстати на селу је тешко.
Ђаволски тешко.
Другачије је васпитање остављало наше бабе и деде на тој тврдој, самотњачкој сеоској земљи. Већ су њихова деца, зачета пре или после Другог светског рата, наметала себи другачије циљеве.
Ту се опет враћамо на Милицу Здравковић, пар година пре него што ће постати госпођа Стајић. Радила је напорно неколико послова док се није скрасила у Јумку, удала се и изродила двоје деце. У њено родно село ишли смо бар 4 пута годишње, врло радо и врло чило.
А тамо, сва та Радмилина и Властина деца, делили би све оне послове које су радили док се нису отиснули у бели свет. Обично после вечере, договарали би се ко ће сутра ујутру да нахрани кокошке, а ко свиње, ко ће да почисти у штали за кравама, ко ће да коси сено, а ко да води краве на пашу. Док нису стасали унуци, жељни да баш на тај начин уђу у свет одраслих, та деца и њихови мужеви и жене, радили су све оно што је био посао матораца кад деца нису била ту.
Хтели су да помогну својим родитељима и макар тако им се одуже за године одрастања у Старом селу, богу иза ногу.
То село памтим као велико (иако није било), умерено богато и стално пуно људи. На сокак, неку врсту центра села, излазило се предвече. И старо и младо. Деца пикају лопте или се јуре по оним гудурама, покушавајући да не поломе вратове или да се извуку макар с једном модрицом на вече.
Они млади, а ипак старији од нас, седели би на деблу дугачком 15-ак метара, добацивали лепим девојкама, причали масне вицеве, коментарисали спорт и политику и нон-стоп се шалили.
Времена су, говоримо о осамдесетим, била шућмураста, али људе дух није напуштао.
О викендима би се цело село преселило на највећу ливаду у том крају, екипе би се поделиле и играо би се фудбал. Прави, велики фудбал, крљање у цеванице, оштри дуели, свађа и по која ћушка, а кад се све заврши, загљај и на пиво. Као да се до малопре нису клали на нож.
То село, тих година, памтим и по самотњачким шетњама по ливадама, шумама, обронцима планина, закасавању по потоцима и речицама, брању шумског воћа, блејању у природи… Што даље и непознатије, дотад неоткривено, то боље.
Годинама касније, у војсци у касарни „Стеван Синђелић“ у Нишу, фасоваћу тзв. алергију на поленов прах, од које пати пола Србије. До дана данашњег излазак у природу у рано пролеће, а сад већ и на лето, за мене је авантура с често болним последицама. Развио сам имунитет на разне лекове, не помажу ни наочаре, природа и ја смо на Ви већ јако дуго, а занимљиво, ништа од тих симптома није се јављало у бројним километарским шетњама по Старом селу и његовој питорескној околини.
Још мало емотивног флешбека. Неке од фаталних, клиничких љубави са сломљеним срцима на крају ферија, десиле су ми се тих година у Старом селу.
Тамо ме је први пут озбиљно изуједао пас, већи од мене, и до краја живота ми оставио трауму од тих дивних животиња, толику да данас зазирем и од пудлица.
Годинама сам имао страх од пењања на дрво. Победио сам га у Старом селу.
Памтим и сеоске вашаре у оближњем Житном потоку, такозване соборе, са свим оним лицидарским срцима, шећерлемама, шећерним пенама и ушећереним јабукама. Много шећера, дефиниција клиначке среће.
Мој тата је некад давно играо фудбал за ФК Динамо из Врања, али нисам био рођен да бих томе сведочио. Први пут сам видео ћалета како пика фуцу управо на једном од тих собора, у школском дворишту поред цркве у Житном потоку. Разумећете колико је то важно за клинца који је слушао све те фудбалске приче од најранијег детињства…
Један од мириса мог села су и дуње на ормарима и предивна чиста постељина у огромним креветима у које су нас родитељи стављали после купања, након целодневног лудовања по староселским сокацима, кад би се с првим мраком вратили штрокави као свињице.
ТВ-а није било. Видео-игрице, компјутери, бајсеви, мотори, све је то остајало у Врању на тих недељу или две распуста и никад ми није недостајало.
Било је, међутим, црепуље и најдивнијег хлеба с младим сиром и топлим млеком који је месила баба Радмила за доручак. Било је мириса оне жуте ракије који не подносим ни дан данас, а тата и деда би је испијали свако јутро, за добро јутро. Ћале и данас тврди да је та ракија најбоља коју је пробао у животу.
Било је слободе, било је сунца, било је осмеха, било је томсојеровског откривања света и свог места у њему. Збуњен си клинац, реално немаш појма ни о чему, али јурцаш безглаво, од свега узимаш све, не желиш ништа да пропустиш, стичеш пријатеље које дотад ниси познавао, а биће ти драги док год дишеш ваздух, па макар их касније годинама не виђао…
То Старо село умрло је с дедином смрћу почетком деведесетих. Пар година касније за њим ће отићи и моја Милица, а онда и његова Радмила.
Породична историја говори како су се у напуштену кућу уселили ујка Станимир и ујна Соња. Они су одржавали ватру тог домаћинства с пуно мука у наредних двадесетак година, док недавно нису отишли и они.
Кућа је сад пуста. Од мајкиних браће и сестара жива је још само Анђа, а она је у Нишу. Кућу нико не обилази, све је под зарђалим катанцима.
Срце ме боли због тога. Моја деца немају село. Краву, овцу и кокошку виде само у сликовницама и у књигама. Стално их водимо у природу, али није то то.
И управо зато, наканио сам се прошле године у Старо село, жена, клинци и ја, први пут после толико година. Бар 25 година, тамо од 1992, моја нога није крочила у село мог детињства, моју омиљену ескапистичку оазу.
Затекао сам тугу, јад и чемер. Асфалта и даље нема, никад га неће ни бити. Готово сва она домаћинства замрла су или су напуштена. Стари људи, последњи који су одржавали пламен живота у Старом селу, скоро сви су преминули. Остало је свега неколико стараца, који заиста нису имали где. Или нису желели да оду.
Обрадовали смо се једни другима као род најрођенији. У тих пар сати требало је спаковати четврт века наших живота. Моје су приче дуже и садржајније, али некако, било ми је непријатно да их причам. Баш тим људима који памте боља времена и који се буде и успављују са суровом, самотњачком природом, а сећања су отприлике све што им је остало.
Кнедла ми је била у грлу све време. Срце је горело, пар пута сам засузио. Чудна комбинација среће што сам поново ту и туге што моје очи пуне призори катаклизме која је задесила наше дивно село.
Људе духовитост није напустила. Иако стари, здравље им је очувано, а очи сијају. Све време причамо анегдоте из лепших времена. Смејемо се и милујемо погледима, свесни да ћемо се следећи пут видети ко зна кад, ако се уопште више видимо.
Природа је остала нетакнута. Монументално лепа. Био је један од најдивнијих дана у последњих пар година. Контраст савршене природе, мира и тишине у ваздуху, мириса касног лета и ране јесени у ноздрвама, те оронулих и напуштених кућа и данас ме прогања.
Агенција за борбу против корупције констатовала је да је Видекањић прекршио закон и злоупотребио функцију и издала препоруку да се разреши дужности, али је он и даље на функцији. Скупштина општине одбила је препоруку Агенције, а Видекањић је недавно смењен са места првог човека СНС у Кули.
Овај текст чека дуго да изађе из мене. Нахрупиле емоције, а повода има.
Сува статистика говори да ће српско село после фазе клиничке смрти, у којој се налази, дефинитивно преминути тамо око 2030. За 12-13 година.
Држава, наравно, на вестима у својим медијима свако мало шаље слику како је све супер, како субвенција никад више, како је село на путу опоравка… У пракси, село је на самрти.
Додуше, пуно је младих људи који се окрећу пољопривреди и њеним добрима, у покушају да се изместе што даље од градског лудила и сачувају оно мало здравог разума. И сам се трудим да се убацим у ову групацију.
Не знам где ћу бити те 2030. и да ли ће ме уопште бити, али знам да је један од мојих „росебудова“ остао у Старом селу, тамо негде осамдесетих година прошлог века.
И све бих дао да моја деца доживе то исто.
Саша М. Стајић
Еспресо