Самит ЕУ-Балкан у Софији, замишљен као „Солун 2“, веома је разочаравајући јер суштински није дошло до реафирмације перспективе чланства земаља Балкана у ЕУ. То је рекао истраживач бриселског Центра за студије европске политике (ЦЕПС) Тоби Вогел.
Вогел је рекао за Радио Слободна Европа да је француски председник Емануел Макрон „изручио кофу хладне воде“ на европске аспирације држава кандидата са Балкана, изјавом да ЕУ мора најпре да изврши унутрашње реформе пре пријема нових чланица.
То је стара позиција Француске и нема ничега новога у томе што је Макрон рекао али је, како је нагласио, интересантно да је он, кога доживљавају као изразито проевропски оријентисаног политичара, заузео такав став према пријему балканских земаља.
То им је директно рекао и на самиту у Софију, чиме је одаслат јасан сигнал.
„Стога сматрам да је исход самита веома разочаравајући, између осталог и због третирања шест балканских земаља у завршном документу као ‘партнера’ а не ‘држава’ „, рекао је он.
Вогел даље наводи да је разочаравајуће да није учествовао на самиту шпански премијер због Косова, те да све то показује да ЕУ није снажно реафирмисала своју приврженост проширењу на Балкан.
То су лидери земаља регије свакако примили к знању и деловаће у складу са тим, додао је Вогел.
Према Вогелу, илузорне су идеје да би Србија и Црна Гора могле постати чланице 2025.
Реформе ЕУ, пре свега еврозоне не изискују много времена, већ пре свега политичку вољу и консензус земаља чланица који сада не постоји. Француска и Немачка се не слажу у ком правцу треба да иду реформе у еврозони, рекао је Вогел.
Они су сагласни само око неких мањих корака које треба предузети у оквиру европског стабилизацијског механизма и слицним питањима.
„Стога су илузорне идеје, које се помињу у последње време, да би Србија и Црна Гора могле да постану чланице до 2025. године. Сматрам да је то нереално“, истакао је Вогел.
Како је даље навео, ЕУ нема политичку стратегију за Западни Балкан и Унија се према овој регији односи само кроз процес проширења.
Тај приступ је добро функционисао у земљама као што су Мађарска, Пољска, па чак и Словачка након Мецијара, које су истински желеле да се прикључе ЕУ и спроведу реформе.
Вогел каже да то нису биле „заробљене“ државе од стране разних елита, као што је случај са балканским.
Оне, уз неке изузетке, имају ушанчене владајуће елите које организују формално слободне изборе, али без суштинског политичког плурализма, сматра он.
Чак и тамо где се чини да, макар на површини, постоји политички плурализам – разни бизнис интереси из позадине у суштини контролишу политичке партије и кандидате на изборима, објашњава Вогел.
Вогел се сложио са констатацијом да земље које су приступиле ЕУ само док су кандидати испуњавају одређене критеријуме, а да када постану пуноправни члан то више не примењују.
Као пример наведена је Хрватска, која је, док је била кандидаткиња, морала да испуни одређене критеријуме у заштити мањина, повратка српских избеглица и станарских права.
Међутим, сада када је чланица, евидентно је кокетирање са екстремном десницом, тензије у односима са Србијом око Јасеновца, као и спор са Словенијом око границе, рекао је Вогел.
Стога многи на Балкану, који су сматрали да је ЕУ нека врста панацеје која ће решити све њихове проблеме, сада увиђају да је то илузија те због тога опада ентузијазам за улазак у европски блок, сматра Вогел.
Додао бих да чланство у ЕУ или процес приступања није механизам за решавање билатералних сукоба.
На питање да се у Београду прибојавају да ће услов за улазак у ЕУ бити и формално признање Косова, а било који политичар у Србији тешко би могао да „прогута“ ту горку пилулу у догледно време, Вогел не мисли да је нужно да Србија и формално призна Косово да би ушла у ЕУ.
Међутим, морала би да прихвати правно обавезујући споразум у оквиру међународног права које би омогућавале Србији и Косову де факто државне, дипломатске и остале односе.
То не би било формално признање косовске независности од стране Београда, али близу тога.
На пример, две Немачке су односе налик на државне али без међусобног признања. Мислим да су то мање више семантичка питања.
Српски лидери на крају морају да се обрате српским грађанима и саопште им оно што, како је Вогел рекао, они већ знају – а то је да је Београд изгубио контролу над Косовом пре 20 година пре свега због репресије српских власти што је изазвало отпор Албанаца.
Након што је Србија изгубила контролу над Косовом, било је неизбежно да оно прогласи независност пре 10 година, рекао је Вогел.
Према њему, сада је дошло време да се призна та реалност.
„Када се то деси и Србија и Косово моћи ће да се знатно приближе ЕУ“, закључио је Вогел за РСЕ.
Танјуг