Кад је једна експлозија готово до темеља уништила иранска постројења за истраживање пројектила великог домета 2011. године, у њој су погинули и неки научници одговорни за цео програм, па се претпостављало да је то коначни ударац технолошким амбицијама Техерана.
Како пише Њујорк Тајмс, отада није било некаквих посебних назнака да Иран има пројектиле који би могли да погађају циљеве ван Блиског истока, а њихове вође су наглашавале да им то није ни план. Можете онда да замислите изненађење кад је тим калифорнијских истраживача, случајно прегледајући документарац о једном од убијених научника, набасао на изненађујуће откриће.
Наишли су на прави траг који их је на крају одвео до нове тајне истраживачке локације, скривене дубоко у иранској пустињи.
Поменути научник, генерал Хасан Техрани Могхадам, надгледао је градњу истраживачког центра четрдесетак километара од града Шаруд недуго пре своје смрти. Сама локација, барем се тако претпостављало, коришћена је једном за тестирање пројектила 2013. године и отад је била запуштена, али не нужно и напуштена.
Они су прегледали године и године архивских сателитских снимак и приметили да су поступно грађене нове зграде и то у поприлично упечатљивој нијасни плаве боје. Само по себи то не значи готово ништа, али генерал Могхадам је наредио да се зграде у којима је погинуо боје истом том бојом. Управо због тога су одлучили да још боље погледају што се догађа. На сателитским снимцима су открили трагове карактеристичне за ракетне тестове.
Наиме, велики део истраживања и изградње ракете је могуће сакрити у подземним бункерима или обичним зградама, али тестирање ракетних мотора се мора радити на површини. Након паљења мотора остају дубоки трагови које је тешко сакрити или замести. Трагови настали прошле године сугеришу да су Иранци тестирали ракете за ракете интерконтиненталног домета, а имају спремне инсталације за још веће ракете.
Потенцијални домет таквих ракета омогућио би Техерану гађање циљева чак и у САД. „Набасали смо на програм који је пуно ближи завршетку него што смо пробитно проценили“, каже Џегри Луис, вођа истраживачког тима.
Наравно, кључно је питање шта Иранци граде. Постоји могућност да је реч о пројекту лансирања сателита у орбиту, постоји могућност да је реч само о тестним верзијама постојећег програма ракета средњег домета. Сам Луис каже да, судећи према доступним информацијама, Иранци граде свој свемирски програм. Уверен је да тренутне инсталације не могу да произведу више од 3-4 ракете годишње што је довољно за свемирски програм, али ни приближно довољно за градњу већег арсенала оружја.
Друга теорије кажу да су Иранци само на опрезу да се не нађу неспремни и суочени с непријатељском војском на границама. „Иранци се намерно контролишу из политичких разлога. Ако их пошаљемо доврага, неће нам се свидети што они имају да кажу“, додао је Луис. Ипак, сви напомињу да, чак и ако Иранци развијају свој ракетни програм, то не крши онај фамозни нуклеарни споразум једноставно зато што смеју да тестирају ракете домета до 2.000 километара.
Извор: Курир/Експрес