ВЕСТ да му је књига са око 1.500 изабраних афоризама под насловом „Човече, наљути се“ (Človeče, nazlob se“) управо објављена у Прагу на чешком језику, Милован Витезовић примио је марљиво задубљен у сценарио радног наслова „Светозарје српско“.
Већ месецима један од наших најцењенијих, најпревођенијих и најцитиранијих савремених књижевника вредно пише сценарио за филм, играну серију и текст представе, којима ће, уз низ свечаности, ове године бити обележена стогодишњица присаједињења Срема, Бачке, Баната и Барање Кнежевини Србији.
„То чега сам се подухватио, из чега ћу, верујем, срећно „изнети главу“, за мене је велика одговорност. Личне и породичне драме Светозара Милетића и Јаше Томића достојне су античких драматичара и Шекспира. Милетић је издржао више од пет година робије и готово деценију боравка у заводима за ментално здравље. Истраге, које су га умно пореметиле, биле су вођене над целим његовим народом. При томе, Анка и Светозар Милетић имали су и породичну драму са губитком седморо од деветоро деце“ – каже Витезовић, у интервјуу за „Новости“.
* Како сте се припремали за омаж Милетићу, Јаши и свим другим значајним Србима у Угарској?
– Поново сам „ишчитао“ време, све Светозареве биографије, као и биографије његових сабораца и следбеника, упознао се с биографијама његових противника и споритеља. Најтемељније сам се упознао са издањима његових књига и студија о њему. То сам исто урадио и са другим јунаком, Јашом Томићем, који је, оженивши се Милетићевом кћерком Милицом, постао и носилац његовог политичког тестамента. Када је Јаша у питању, темељно сам упознао и његово обимно књижевно романсијерско, песничко и есејистичко-политичко дело у више десетина књига. Имао сам и стручне консултанте, академика Василија Крестића, историчаре Дејана Микавицу, Ђорђа Србуловића, Жарка Димића, Небојшу Кузмановића, Драга Његована и песника и политолога Игора Мировића.
* Бранећи част своје жене Милице, Јаша Томић је издржао шест година робије и потом наставио битку за присаједињење војвођанских области Србији…
– Цели живот, и Светозарев и Јашин, био је један велики устанак који је почео Мајском скупштином у Карловцима 1848. године и који се завршио присаједињењем, односно слободом Срба у Војводини и обједињењем српског народа и његовог духовног простора. Верујем да сам то дао драмски уверљиво и историјски истинито. Мислим да је овде врх мојег драматуршког умећа и моје вештине да владам дијалозима, чак и да у њима формулишем карактере. Слободан Терзић, уметнички директор „Кошутњак филма“, који ће реализовати филм и серију, дао ми је притом највећу похвалу рекавши да су сви јунаци веома живи и да ће се и самим читањем појмити епоха и историја свих српских средина.
* Има ли разлике у приступу историјској тематици из прошлости Војводине?
– Још у серији „Вук Караџић“ имао сам, по природи ствари, доста Срба јунака са тих прекосавских и прекодунавских простора. Нарочито просветних и културних јунака. Почев од првог носиоца идеје о свесрпском ослобођењу Стефана Стратимировића, архимандрита историчара Јована Рајића, Лукијана Мушицког, па устаника Симе Сарајлије, Божа и Михаила Грујовића, Ивана Југовића, Стефана Живковића и обновитеља српске државе Димитрија Давидовића, Јована Хаџића, Јоакима Вујића, Димитрија Исаиловића…
* Реч је о читавом низу дичних имена, значајних за цео српски национ…
– Један од њих је Доситеј Обрадовић. Као велики зналац Европе свога времена, дошао је у Србију у устанку да буде Карађорђев саветник, његов дипломата, утемељивач школа и први попечитељ просвештенија. Он је као министар просвете отворио Велику школу „какве код Срба дотад није било“, што је приметио Вук Караџић као ученик. Затим Иван Југовић, професор чувене Карловачке гимназије. Прешао је у Србију да буде главни секретар Правитељствујушчег совјета и да је правно утемељи. Био је тајни Карађорђев дипломата. Морамо поменути и Димитрија Давидовића, оснивача „Новина сербских“ у Бечу, Јована Поповића Стерију, творца београдског позоришта, утемељитеља Народног музеја и Народне библиотеке, др Јована Хаџића који је са Савом Текелијом и значајним писменим Србима основао у Пешти Матицу српску.
* Када сте писали драму „Принц Растко – монах Сава“, а потом и ТВ серију, честитао вам је и патријарх Павле?
– Његова честитка је за памћење. Ја сам припремао телевизијско драмско житије Светог Саве. Хтео сам и успео да будем на сваком месту на коме је он био, од Рашке и Зете до Минхена (код Барбаросе), од Свете Горе до Константинопоља (Цариграда), од Свете земље Јерусалима и Витлејема до Јудејске пустиње (Мар Саббе), од Свете Катарине на Синају до Александрије, од Никеје до Трнова… Прошао сам цео пут.
* Какве се поуке могу извући из живота утемељивача Српске православне цркве?
– Пишући о Светом Сави научио сам се највећој одговорности и заувек сам замрзео књижевну ароганцију, умишљеност, иза које стоји површност. Презрео сам и прозрео историјско незнање. Ако се човек веже за реч, онда је писац њом и наоружан и окован.
* Наредне године навршиће се осам векова аутокефалности Српске цркве. Како примерено обележити тај јубилеј?
– Мислим да ту прославу треба на првом месту препустити Православној цркви. Она ће сачувати достојанство Светог Саве.Сматрам да грађански део прославе треба одредити историјски, као суочавање народа са собом.
* Европа и свет преламају Балкан кроз судбину Косова и Метохије, притискају нас да га се одрекнемо…
– Нама се време дели на пре Косова и после Косова. Сад не можемо ломити време на три половине. Говорио сам и писао о Косову. Тако сам, што је била јерес крајем осамдесетих, предложио да се врате црквама одузета имања (дакле, цела Метохија). Ја се Косова не могу одрећи, јер сам српски песник. И Косово никад неће престати да буде српско док је српских песника. Они који нису о Косову још запевали, као да нису ни пропевали. Ко никад не запева о Косову остаће под косовском клетвом српске песме и никада не може бити сматран националним песником.
ОД ЈЕЗИКА НАПРАВИЛИ КРПУ
* Коју српску особину најмање волите?
– Српске деобе. Нарочито сам против тога да се Србија постројава на парове разбројс – прва Србија, друга Србија… Нервира ме још што прејака реч има нагазни карактер. Нервира ме што смо од језика направили крпу. Нервирају ме политичари који држе говоре и кад је минут ћутања! И слично.
ВИТЕШКА БИОГРАФИЈА
ГОТОВО да не постоји књижевна награда која није доспела у руке Витезовића. Аутор је текстова за култну серију „Вук Караџић“, која је на листи филмске и телевизијске баштине Европе, филма „Лајање на звезде“, ТВ серијала „Шешир професора Косте Вујића.“ Свих 12 његових романа су бестселери, а објавио је педесетак књига у 200 издања.
Само у Русији роман „Чарапе краља Петра“ имао је тираж од 180.000 примерака, а понео је и награду Имперскаја култура Савеза писаца Руске Федерације. О серијалу који се управо снима по мотивима ове књиге, аутор је желео да каже само ово: „Клоним се сваке егзалтације и страхујем од екранизације овог романа.“
Новости