Закључци српских археолога потврђени светским пројектом о пореклу становништва. Најстарија генетска мешања становништва била на нашем простору
Коначно је потврђено: европска цивилизација води порекло са нашег Ђердапа! То је резултат ДНК анализа обављених у оквиру великог светског пројекта о пореклу становништва.
После истраживања српских археолога обављених у Ђердапу од 1964. до 1970. године, било је јасно да је на обалама Дунава, и са српске и са румунске стране, постојала блистава мезолитска култура. На основу налаза, наши тадашњи истраживачи ове културе су били потпуно уверени да је она основа за развој европске цивилизације.
Чврсте доказе и егзактне потврде њихових претпоставки и уверења донела је тек недавно ДНК анализа у оквиру пројекта “Геномска историја југоисточне Европе”, потврдивши оно што се наслућивало на основу нашег археолошког материјала из Ђердапа. Резултати ове ДНК анализе објављени су у реномираном британском часопису Nature и привукли су велику пажњу светске стручне јавности.
ОВАКО др Драгана Антоновић, научни саветник Археолошког института у Београду, говори о резултатима студије која је донела сасвим нове, понегде и изненађујуће закључке о пореклу становништва Европе. Користећи податке са локалитета Лепенски вир, Власац и Ајман, 117 истраживача из 80 светских институција, од Харварда до Института “Макс Планк”, дошли су до резултата кључних за разумевање механизама најстаријих генетских мешања становништва између староседелаца на подручју Ђердапа и придошлица из Анадолије. Штавише, светски стручњаци сматрају да је реч о изузетно значајној студији ДНК и генома древних популација Европе.
– Археолошка ископавања на подручју Ђердапа – обављена од 1964. до 1970. године, а потом и од 1980. до 1984, највећа су прекретница у српској археологији, а у тренутку када су започета била су и највећи истраживачки пројекат у Европи – каже Антоновићева. – Но, због изградње хидроелектрана, ископавања су морала да се изведу брзо, у кратком року и на великој површини, па није било времена да се обави детаљна анализа истраживања. Данашњим археолозима је остављено у аманет да заврше анализу материјала и ископина и објаве резултате.
У ОКВИРУ тог посла архелози Душан Борић из Колумбија универзитета у Њујорку, Андреј Старовић из Народног музеја у Београду и наша саговорница укључени су у пројекат “Геномска историја југоисточне Европе”. Њихов задатак био је да омогуће узорковање скелета и пруже податке о условима у којима су нађени. Скелети, иначе, потичу с краја мезолита и почетка неолита.
– Управо у то време, с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере, баш на важним налазиштима српског Подунавља – у Лепенском виру, Падини и Власцу – “неолитске” придошлице из Анадолије мешају се са староседеоцима у Ђердапу – објашњава Антоновићева. – Зато ДНК анализа и њени резултати објављени у часопису Nature нуде прве податке о ДНК и геномима древних људи из праисторије на територији Србије. Осим тога, дају и драгоцене информације о изгледу, навикама и исхрани праисторијских људи.
Фосилизована костна срж древног становништва, из раздобља дугог 11 миленијума, са локалитета Лепенски вир, Падина, Власац, Ајмана и Старорци, анализирана је у реномираној лабораторији у Даблину.
– Са Падине имамо једну особу за коју смо сигурни да је једна од првих генерација које потичу из мешовитих бракова између ловаца-сакупљача и рибара са Ђердапа и придошлица из Анадолије. Откривени су и отац и ћерка, па мушки близанци…
НАША саговорница подсећа и да су истраживања на Ђердапу српски археолози обавили шездесетих и осамдесетих година минулог века на око 200 километара обале Дунава. Тада је истражено више од стотину налазишта из различитих периода праисторије, антике и средњег века.
– Преокрет у истраживањима настао је 1967. године, после двогодишњег ископавања мезолитског насеља у Лепенском виру, са низовима кућа и најстаријим монументалним каменим скулптурама, које су и данас драгуљ у круни српске археологије – прича Антоновићева. – Сензационални налази пропраћени су великом међународном медијском и научном пажњом која не јењава ни пет деценија по завршетку истраживања овог локалитета. Истраживања на пројекту “Ђердапа 1” окончана су 1971. године, када су полако али неумитно у водама Дунава један за другим нестајали локалитети, међу којима су неки од највећег националног и светског значаја.
Друга велика кампања ископавања претходила је изградњи хидроелектране “Ђердап 2”, која је подигнута 80 километара низводно од постројења “Ђердап 1”. Овим пројектом, од 1980. до 1984. године, од Караташа до Кусјака, радило се на око 50 налазишта са археолошким остацима од мезолита до средњег века. Трагови праисторијских култура, од мезолита до касног гвозденог доба, откривени су на више локалитета.
– Оба истраживања била су мултидисциплинарна, јер су у теренским истраживањима учествовали специјалисти из антропологије, палеозоологије, палеоботанике, палинологије, геологије, физике и геофизике – каже Антоновићева. – Остаци праисторијских култура откривени у Ђердапу сведоче о интезивном насељавању ове области.
СВАКАКО je најзначајније откриће неколико насеља културе Лепенског вира, а то су Падина, Власац и Хајдучка воденица. Трагови ове културе или само везе са њом откривени су и низводно од “Ђедрапа 1”, на локалитетима Ајмана, Велесница, Кула, Књепиште и Ушће Каменичког потока.
На свима су откривени многобројни скелети људи који су ту живели, а који су данас предмет нових истраживања у оквиру пројекта “Геномска историја југоисточне Европе”.
СТАНОВНИШТВО Лепенског вира углавном су чинили ловци-сакупљачи, који су већ имали контакте са пољопривредним становништвом у окружењу – објашњава наша саговорница. – Истовремено, они су израђивали и бројне употребне предмете и монументалне камене скулптуре, градили куће са чврстим подовима архитектонски потпуно прилагођене стрмој обали. Управо они се мешају са придошлицама из Анадолије, које живе и изгледају сасвим другачије, познају пољопривреду, имају прве житарице, а са собом доводе и стоку – овце, козе и говеда.
КООРДИНАТОР и организатор свих археолошких истраживања на Ђердапу био је Археолошки институт, као институција од највишег националног ранга и са највећим бројем стручњака – подсећа Антоновићева. – У пројекту су подједнако учествовали и Републички завод за заштиту споменика културе, Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду, Народни музеј у Београду и Војни музеј ЈНА потпомогнути колегама из Музеја града Београда и народних музеја у Вршцу, Нишу, Пожаревцу, Зајечару и Неготину.
Археолошка ископавања десне обале Дунава су обављена на око 130 километара, између Старе Паланке – локалитет Сапаја – и Сипа.
Аутор: Јелена Матијевић
Извор: Новости