Све сиромашнији грађани Црне Горе из избора у изборе већински гласају за владајућу партију. Према мишљењу социолога Илије Маловића, објашњење тог парадокса треба тражити у томе да је најсиромашнијима најлакше манипулисати.
Само дан након завршених локалних избора на којима је власт убједљиво поразила опозицију, нови удар на стандард обичних грађана стигао је у виду поскупљења свих горива. Иако огромни редови на бензинским пумпама упућују да ће најновије поскупљење значајно погодити буџет грађана који су због тога спремни да сатима чекају у реду за гориво, ипак већина њих је, судећи по резултатима локалних избора, у недељу заокружила владајућу партију.
Парадокс да све сиромашнији црногорски грађани из избора у изборе већински гласају владајућу партију, што је нарочито изражено на примјеру најсиромашнијих општина сјевера Црне Горе, гдје се због сиромаштва и незапослености свакодневно исељава велики број грађана, социолог Илија Маловић објашњава чињеницом да је сиромашним грађанима заправо најлакше управљати и манипулисати.
Он додаје да је „главна карактеристика и главни економски резултат владајуће партије културно и социјално пропадање црногорске радничке класе, нарочито оне на црногорском сјеверу“, а што све има за резултат да је исказивање слободне политичке воље у Црној Гори постало истински „луксуз“.
„На колективном нивоу радничка класа је друштвено неинтегрисана до нивоа друштвене сегрегације. Хронична незапосленост или мале плате, рад на црно, потпуна издвојеност из ширег економског система чине ту групу погодном за политичку манипулацију. Посматрајући тај друштвени слој јасно је хронично одсуство социјалног самопоуздања. Без такве врсте самопоуздања нема слободе да се искаже политичка воља, да се организује, учествује, покрене, промијени… Исказивање слободне политичке воље у Црној Гори постало је луксуз који све мањи број грађана може да приушти“, додаје саговорник Спутњика.
Такође, све уочљивији пад излазности грађана на изборима, односно тзв. криза „демократске партиципације“, према Маловићевом мишљењу, сигнал су да „код великог броја грађана Црне Горе не постоји увјерење да се тренутна политичко-економска ситуација може скорије промијенити“, док се истовремено „велика већина грађана навикла и саживјела са својом биједом“.
„Ако је то друштвени тренд, а не појединачни случај друштвене летаргије, онда социологија говори о развијеној ’култури сиромаштва‘. Појам културе или поткултуре сиромаштва може нам помоћи да објаснимо како је могуће да некадашњи индустријски центри Црне Горе масовно гласају управо за гробаре те индустрије, како градови који су имали хиљаде радника политички подржавају структуру која их је економски уназадила“, каже Маловић.
У том смислу, тај социолог сматра да „сиромаштво у Црној Гори није више само питање економске оскудице“, већ да је посриједи „планирани програм који спроводи владајућа политичка елита у циљу креирања друштвене реалности гдје се већина грађана чини трајно зависним од социјалне помоћи, кредита и милостиње“, а које увијек „зависе од воље бирократије повезане са странком на власти“.
Нажалост, према мишљењу саговорника Спутњика, резултат свега је да „за такву врсту социјалних услуга грађани делегирају своју политичку вољу управо оној структури која их је довела до таквог стања“.
„То нас доводи до парадоксалне ситуације: што је народ сиромашнији, мање је склон промјенама. Такав парадокс се зове ’круг сиромаштва‘ и из њега се тешко излази без шире друштвене акције. Све то доводи до мањка информација, осјећаја страха и беспомоћности према ауторитету владајуће партије. Последица свега поменутог је идолопоклонство, неспремност на побуну, привидно задовољство тренутним стањем“, објашњава Маловић.
Нажалост, „излазак из вртлога који ствара култура сиромаштва у Црној Гори биће тежак посао“, сматра наш саговорник, а „прије свега због чињенице што читава политичка структура моћи лежи на овако изграђеним односима“.
„Описани феномен препознаје и социологија девијантности. Наиме, слично црногорској владајућој олигархији, дилери дроге су спремни да учине све да се њихова муштерија ’не скине‘, односно да се не излијечи и да не пристане да буде зависник. Социјалним зависницима најлакше је управљати“, закључује Маловић.
(rs.sputniknews.com)