Већ десетак година сваког пролећа иста прича – малинари протестују, жале се на откупну цену, просипају плодове по путу. Хладњаче и откупна цена нису једно што им задаје муку, а ми смо на једном месту груписали све теорије о томе у чему је заправо проблем са српском малином, и истражили шта је од свега тога што се прича – тачно
Теорија 1 – Картел хладњачара који договара цену на штету малинара
Оно што провејава у свим изјавама малинара је да су хладњачари су ти који договарају откупну цену, с којом на крају „уцењују“ произвођаче. Познаваоци прилика кажу да хладњачари када извозе малину по килограму зарађују од 30 до 40 евроценти. На основу тога праве калкулације.
Прошле године просечна откупна цена малине у ариљском крају износила је 155 динара за килограм, док у јужној Србији 120 динара. И једна и друга малина на светском тржишту постизала је исте извозне цене од 1,85 евра.
Теорија 2 – Увозе малину из БиХ, касније је извозе као српску и тиме српским произвођачима обарају цену
Тренутна цена откупа малине је од 90 до 100 динара. Малинари траже да она буде 180 динара за килограм. Међутим, хладњачари као аргумент осим слободног тржишног формирања цена истичу и постојање залиха која према неким проценама има од 25 до 30 хиљада тона у Србији. Оно што такође обара цену јесте и увоз малине из окружења, а Србија је увезла 10.000 тоне из БиХ, која се после продаје под ознаком „маде ин Сербиа“.
Откупљивачи истичу да им је то исплативије. Цену малине, кажу познаваоци прилика заправо обара увозна малина, која се касније извози. Хладњачари као аргумент за нижу цену наводе и засићење тржишта малином.
Теорија 3 – Мешање сорти обара цену
Познаваоци прилика истичу да су два разлога. Први је мешање два сортимента која су везана за наше поднебље „микер“ и „виламет“ са другим страним сортама углавном „поланом“. Хладњачари договоре цену за домаћи сортимент, а онда га помешају са такође домаћим, али који се узгаја индустријски (сеје се на великим површинама и берба није ручна).
И то има утицаја на цену.
Или је мешају са увозном малином. У Институту за воћарство у Чачку кажу да у свету не постоји шаренило сорти, па су све земље одавно препознате по узгоју једне главне и две-три пратеће сорте. Сматрају да не треба мењати оно по чему је Србија рекордер 40 година.
Теорија 4 – Српска малина је постала „лошег квалитета“
Ова теза не стоји. Често се наша малина пореди са пољском, а не би требало. Пољска ни у ком случају не може да буде конкурент по квалитету малини произведеној у западној Србији где је стационирано Ариљско малиногорје са специфичним гео-пореклом. Основа свега су врхунска органолептичка својства малина „виламета“ и „микера“. Када је реч о квалитету малине, добру малину имају Мачва, Подриње, Централна Србија, као и јужни део Србије где се, такође производе сорте „виламер“ и „микер“. Иако је малинарство у Војводини у повоју, квалитет тамошње малине сортимента „полка“ и „полана“ за два копља изнад квалитета тих сорти у Пољској. Садржај шећера по бриксу пољске малине је 8,3 одсто за разлику од ариљске која има 13,5 одсто.
Теорија 5 – Основни проблем је раст конкуренције у свету
Цена малине, није основни проблем, већ је проблем да задржимо постојећа тржишта али и да се отварају нова. Јер, већа количина робе на исто тржиште обара цену, а са растом производње то је за очекивати у перспективи. У 2016. од извоза малине приходовано је 250 милиона евра. Само један до два одсто произведеног се прода на домаћем тржишту, остало се извезе.
Седам година у низу од 2002. до 2008. по производњи били смо други у свету. Већ од 2009. до 2011. падамо на треће место, да би од 2012. до 2015. имали четрту позицију, а 2016. годину завршили на петом месту
. До пре неку годину Србија је била на високом другом месту по производњи малина, данас смо на нижим позицијама.
Према подацима ФАОСТАТ Уједињених нација, од 2010. до 2016. године Русија је повећала производњу за 24 одсто, Пољска за 28 одсто, САД за 51 одсто, Мексико за чак 87 одсто. Истовремено, Србија је за тај период смањила производњу за трећину – 36 одсто.
Шта је решење?
Произвођачи истичу да се држава понаша пасивно. Довољно је да се погледају земље у којима расте производња и да се донесе закључак, да Србија нема стратегију када је реч о производњи и продаји малина на светском тржишту.
За произвођаче решење би био рецимо систем квота, да се зна колико по општинама или регијама где се узгаја малина се одреде количине производње, како би се избегли и вишкови и мањкови.
Формиран је Национални савет за малину још прошле године. Очекивања су да он донесе стратешки документ који би определио даље правце рада у држави када је производња малине у питању, која је важан извозни производ Србије. У међувремену формирана је и радна група за израду стратешког документа за унапређење производње и тржишта малине у Србији.
Радна група имаће 17 људи, међу којима је неколико експерата и професора са пољопривредних факултета, а највећим делом су у радној групи заступљени представници произвођача и хладњачара. Група је формирана на годину дана и састајаће се најмање једном месечно.
(Данијела Нишавић)
www.blic.rs