Сад већ далеке 1973. Јанкетић је за ТВ новости у својој потресној исповести написао како је остао без оба родитеља и јако млад постао старатељ својој сестри Милени, али и шта је урадио кад је годинама касније сазнао да синови убице његове мајке живе у комшилуку.
“Сећам се добро тог дана 1943. године. Колона наших је излазила из Пљеваља. Колона партизана. Ишли смо за њом. Испраћали је. А кад смо журили уз брдо, ка кући Ђенисијевића, у којој смо становали, на другој страним, у Пљевља је улазила колона Немаца.
И данас их видим на мотоциклима. Видим њихове шлемове. И машинке. И чизме.
Мој отац, Радомир, био је у партизанима. Био је командант батаљона.
Мајку су били ухватио четници, и у Колашину осудили је на 21 годину робије.
Милену и мене чувала је стрина, па нас је једног дана ухватила за руке и одвела у Колашин. Право пред чувеног Павла Ђуришића, и рекла: “Ево ти, војводо, ово двоје деце Радомирово. Ти си их оставио без мајке, па их ти чувај!
После су мајку пустили из затвора. Одвела нас је у Пљевља. Радила је на пошти. И тог дана кад смо испраћали колону партизана и дочекивали колону Немаца, мајка је од наших добила задатак да остане, да и даљи радили на пошти. Иако за Немце … јер ће наши опет доћи.
Једнога дана испратили смо и колону Немаца. Са друге страним у градом је ушла колона четника.
Моја мајка Милица радила је и даљи на пошти. Сада за четнике.
Убрзо су почели да је позивају у команду. Препознао ју је четнички главар, поп Маца. Некада су заједно ишли у гимназију.
Поп Маца је у Пљевљима пронашао још неколико партизанских жена. И оне су морале да одлазе у команду.
Једном када се спремала да иде на саслушање, мајка ми рече: “Циле, мене ће да убију. Милену остављам теби у аманет. Ти да је чуваш и штитиш. Ти си мушка глава. Не дај је никоме, немој неко зло да јој учини “.
Није се више вратила моја мајка Милица.
Залуду смо Милена и ја ишли у команду и молили да не убију нашу мајку.
Једне ноћи, у Шеварима, убио ју је поп Маца. Са другим партизанским женама. Њих девет.
Дуго после тог догађаја, овде у Београду, у гимназији, рече нам разредна да узмемо по лист хартије. Издиктирала нам је позив за родитељски састанак. Требало је сутрадан да га вратимо са потписом родитеља.
а сам одмах потписао позив и пружио га разредној.
– Не ти, него отац да потпише – подвикнула ми је разредна.
– Ја немам оца – рекао сам.
– Па, нек ти потпише мајка – рекла је нешто мирније.
– Ја немам ни мајку – одговорио сам.
После ме је одвела у зборницу и дуго ми се извињавала.
А ја је нисам ни за шта ни кривио.
Тада је и сазнала чије сам ја дете. Тада сам ја сазнао да је она школска другарица моје мајке.
– Ти знаш ко ти је убио мајку? – упитала ме је у једном тренутку.
– Знам – одговорио сам.
– Ти знаш да су живи његови синови?
– Да.
– Знаш да живе овде у Београду?
И то сам знао.
– Они станују у мојој улици, у…
– Не! – вриснуо сам и пружио руку да разредној запушим уста. – Не, немојте то да ми кажете. Нећу да знам где станују!
Опанак