Добрица Ћосић је честитиао Биланџићу на искрености…
Хрватски новинар Дарко Худелист у свом фељтону за „Јутарњи“ писао је рукописима чувеног историчара Душана Биланџића, у којима је, како се наводи, предвидео распад Југославије.
Он је анализирао најинтригантнији и најконтроверзнији Биланџићев рукопис унутар целога његовог богатог опуса. У њему се, како је приметио Худелист, даје право српским националистима у тумачењу Титове/Кардељеве оставштине и распада СФР Југославије.
Худелист наводи неколико теза како би то доказао, а оне , метафорички речено, чине “кичму” тог Биланџићевог рукописа.
Прво, Тито је, по Биланџићу, доиста “мрзео” Србе, у најмању руку зазирао је од њих и уједно их се плашио. Зато је, током своје владавине, и мицао на страну, тј. политички уклањао, најјаче и најутјицајније представнике српског народа у најужем водству КПЈ и државе, укључујући Благоја Нешковића (1952.) и Александра Ранковића (1966.)
Друго, начин на који је Тито политички елиминисао Ранковића – по Биланџићевом опису – прилично је двосмислен и, у суштини, неморалан. Тито је најпре хтео да га дисквалификује као српског националисту, али када баш нико од водећих српских/црногорских политичара у врху Партије и државе није био спреман подржати такву оптужбу (па чак ни Светозар Вукмановић Темпо, као један од највећих титоваца у водству СФРЈ), Тито се одлучио за сценаријо бр. 2, у којем је Ранковића елиминисао тако што му је “натоварио на врат” аферу прислушкивања.
Треће, Биланџић у свом рукопису прихвата српску тезу (својеврсну жалопојку) да због пораза српских партизана 1941. (пад Ужичке републике) Србија није имала “легитимну” делегацију на Другом заседању АВНОЈ-а 1943., када је основана нова Југославија. Него су њени делегати – како пише Биланџић – “били из партизанских јединица које су крајем 1941. пребегле у БиХ”. Из тога, наравно, имплицитно произлази закључак да Србија на том врло важном и историјском политичком скупу, на којем су ударени темељи нове, федеративне југославенске државе (подељене на шест република, с тзв. авнојским границама, које ће у Уставу из 1974. бити претворене у државне границе), није била равноправно заступљена.
Четврто, Биланџић – позивајући се притом и на Едварда Кардеља, тј. на Кардељеве речи изговорене у њиховом поверљивом сусрету и разговору вођеном 20. маја 1971., у оквиру онога фамозног «научног центра» ЦК СКЈ, у којем је Биланџић био директор – прихвата српско гледање на Коминтерну, односно српску тезу да је КПЈ заправо од Коминтерне наследила стратегију разбијања Југославије (оне прве, Краљевине Југославије), с циљем рушења српске «хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије», а у којој се (коминтерновској) стратегији и политици крију узроци неких битних проблема с којима су се Срби суочавали и у другој, Титовој Југославији.
Пето, Биланџић, штовише, цитира Кардељеве речи изговорене 20. маја 1971. – да је тај пројект Коминтерне (из 20-их), о рушењу Југославије као “тамнице несрпских народа” “био реалан и историјски остварљив” – за разлику од (Титова) пројекта обнављања Југославије, за време и непосредно након Другог светског рата, који је, у поређењу с овим Коминтерниним, испао нереалним и историјски неостварљивим (на дужи рок). У том му је разговору Кардељ уједно открио и праву, скривену бит његова и Титова пројекта уставноправне реформе федерације, у раздобљу 1968.-1974. Овако му је рекао:
– Што се тиче будућности Југославије, ми ћемо следећега месеца (дакле у јуну 1971. – оп. а.) извести реформу постојеће федерације, а у другој, каснијој фази створити конфедерацију, у нади да ће то бити одрживо решење. Међутим, ако ни то не осигура нормално стање и функционисање федерације, Југославија се мора раздружити, јер у таквој заједници нема будућности и она таква не може опстати.
Другим речима, Кардељ је Биланџићу – по Биланџићевој интерпретацији – признао да су се он и Тито договорили да иду у “раздруживање”, тј. (у српској интерпретацији) разбијање Југославије, и да је у томе, заправо, прави смисао започете реформе федерације, чији ће задњи чин или епилог бити доношење (у бити конфедералног) Устава из 1974.
Овде, пише хртватски новинар, не би било наодмет покушати одговорити на два нимало неважна питања (а која се некако сама од себе намећу).
Прво, зашто је Душан Биланџић овакво што написао и објавио (тада, 2011., четири године пре своје смрти)? И друго, зашто је тај његов фељтон у Јутарњем листу прошао без икаквих одјека и реакција, као да уопште и није био написан и објављен?
На прво питање можемо дати и “позитивно” и “негативно” интонирани одговор. “Позитиван” одговор гласио би да је Биланџић био савршено информисани политички радник, обавештајац, аналитичар и историчар (као што смо то у првом делу констатовали, био је у тесним контактима и с КОС-ом), који је толико много знао – и на темељу тога свог големог знања био кадар скупити све коцкице у целовит и кохерентан мозаик – да је пред смрт одлучио, први пут у своме животу, изићи у јавност с комплетном и нецензурираном истином, ма како она незгодно и контроверзно звучала (у односу на хрватску јавност). Другим речима, броји своје последње дане и године и нема више што калкулисати и играти на сигурно – па како буде – буде.
Други, “негативан” одговор Худелисту је понудио кључни (неименовани, из политичко-обавештајних структура) саговорник из првог дела текста, који је Биланџића познавао у душу. И му је, како је рекао, уочио да Биланџић у овоме свом фељтону, у Јутарњем, иде Србима “низ длаку”, а на питање зашто је то учинио, да је овакав одговор:
– Као што се ономад, 1972., додворавао КОС-у (објаснили смо у првом делу како – оп. а.), тако се сада, 2011., додворавао и Србима. Волео је правити равнотежу. То што је сада, 2011., рекао Србима, и о Србима, то је било с позиције “изнад свега”. То је његов стил и начин комуницирања – с односном снага у Југославији. Јер, он је увек био у жаришту. Пред смрт је имао осећај потребе за компензацијом – и зато је то учинио. Њему то није било потребно – гледано само по себи – али он је хтео бити важан до краја живота…
А то како је тај Биланџићев фељтон објављен у Јутарњем листу могао 2011. проћи без икаквих одјека и контроверзија, посебна је прича.
Прво, период око 2010. био је најгори период за писање (и објављивање текстова) о хрватско-српским односима (али уједно и најбољи ако се хоће да ти текстови прођу што безболније и без и најмањег ризика). У већем делу хрватске јавности владало је уверење (сасвим погрешно, могли бисмо га назвати “ахисторичним”) да уласком Хрватске у вуропску унију прелазе у други или трећи план све теме које се тичу Србије и будућности хрватско-српских (српско-хрватских) односа, да је то сада пассе и да се Хрватска сада потпуно мора окренути неким посве другим и новим (“европским”) темама, у којима Србија више није важна ни занимљива.
А друго, тадашњи председници Хрватске и Србије Иво Јосиповић и Борис Тадић покренули су процес дугорочнога хрватско-српског помирења који је значајно смирио тензије и свако озбиљније и критичније преиспитивање реалне природе и досегнутог ступња хрватско-српских односа унапред учинио нерелевантним (поготову на дневнополитичкој разини). Међутим, била је то само маска испод које се прикривало реално стање ствари.
Чим је у Србији дошао на власт Александар Вучић – који је, за разлику од Тадића, истински, аутентичан заступник српскога националног бића (што год ко о њему мислио) – ствари су се, да тако кажем, “вратиле у нормалу” (колико год да се на први поглед чине ненормалнима).
Данас је, наиме, посве јасно да између Хрвата и Срба још није решено ни питање Другог светског рата (Степинац, Јасеновац), а да о рату/ратовима из деведесетих и не говоримо. “Стратегија” Тадића и Јосиповића – да је довољно сести на два-три заједничка ручка или вечере, поклонити један другоме ЦД и међусобно се патетички извинити за све ружно учињено у прошлости – показала се скроз промашеном и јаловом (односно, како ми је то Добрица Ћосић тада рекао, “оперетном”).
Худелисте је однео Биланџићев рукопис Добрици Ћосићу у Београд и замолио га за шири коментар, у којем би, заправо, све што се тиче хрватско-српских односа ставили на сто и, уза све остало, направили један шири попис тема и питања за које обојица сматрају да су практички нерешива и да је у њима и око њих између Хрвата и Срба немогуће успоставити било какав компромис или консензус, али, с друге стране, и оних тематских склопова у којима би се Хрвати и Срби могли евентуално (већ сада) сложити – па да то, у некој идеалној пројекцији, буде некаква полазна тачка и путоказ за будућа (за 5, 10, 20 или 50 година) преиспитивања односа између два народа, па, у најбољем случају, и за стварна, одржива и нефингирана помирења.
Ћосића је замолио да прихвати Биланџићеву рукавицу и изложи своје властито мишљење о садашњости и будућности српско-хрватских односа. Ћосић је мало гунђао, осетио је да га Худелист наводи на танак лед, али је ипак позитивно одговорио његову иницијативу.
Кад је прочитао Биланџићев фељтон “Тито и распад друге Југославије”, Ћосић је дао о њему овакву оцену:
– Морам вам рећи да ме Душан Биланџић изненадио радикалним ставовима о Титу. Угодно ме изненадио. То је први Хрват, по мом мишљењу, не рачунајући Владу Готовца и десничаре, који радикално критички мисли о Титу. Ја истинитији текст о Титовој унутрашњој политици нисам прочитао! Мени није позната уверљивија, документиранија анализа Титове унутрашње политике од ове Биланџићеве. Срби, видите, имају о тим питањима партикуларне ставове, или генерално идеолошке ставове – као ја, на пример, који сам титоизам изједначио са самоуправљањем, односно самоуправљање протумачио као мимикрију национализма, и то још 1963. Али ја нисам знао – и нико није познавао – тај партијски механизам који је открио Биланџић, конкретне одлуке Партије и свих тих пленума у којима су Кардељ и Тито вршили те такозване реорганизације. Сјајна је Биланџићева формулација да су све Кардељеве реорганизације биле на поразу претходних, тј. поправци – тобожњи поправци – првих резолуција, првих декларација и првих идеја. Кардељ се ту показује великим политичаром. Он је изванредан политичар, он је привидно демократском реториком успевао најтеже одлуке покрити идеологијом самоуправљања и општим тобоже идеолошким марксистичким фразама и тезама…
Штавише, за Биланџићеву интерпретацију његова поверљивог разговора с Кардељом 20. маја 1971, у којем му је Кардељ открио прикривени смисао тада актуалног пројекта уставно-правне реформе федерације, Ћосић није скривао речи дивљења, истичући:
– Колосално признање Душана Биланџића! Колосално признање од највећега хисторијског значаја! Алал му вера! Честитам на искрености и на поштењу да то запише и да то остане као документ…
Добрица Ћосић је истакнуо:
– Мислим да су хрватско-српски или српско-хрватски односи веома лоши и забрињавајући. Ја сматрам да је решење српско-хрватског питања обострано важно и да је у интересу и српског и хрватског народа да успоставе нормалну, равноправну, поштену сарадњу. Разуме се, поштујући чињенице и поштујући историјске истине. Јер, драма и једног и другог народа је што не зна историјску истину… Нама, и једној и другој страни, недостаје та истина. Она је препуштена новинарима, обично режимским и претежно необавештеним људима, да тумаче те догађаје по властитом увиду. Ми досад немамо ниједну озбиљну историјску студију о тим догађајима. Имамо само фрагментарне мемоаре, као, на примјер, оне Борисава Јовића, Вељка Кадијевића и сл…
Посебно су издвојилии ових пет проблемских склопова: Јасеновац (1), Степинац (2), агресија на Хрватску 1991. (3), интерпретација Домовинског рата у Хрватској деведесетих (4) и акција Олуја из 1995. (5).
За појмове “агресија на Хрватску” и “Домовински рат” Ћосић е одмах рекао да их “не признаје” (као што, по властиту признању, није признавао ни републичке границе у СФРЈ као државне), па је то кључна разлика и камен спотицања односа две земље.
– Непремостива је (разлика). И онда ће генерације морати да подносе те тешкоће…
Ћосић је Худелиста изненадио следећим коментаром.
– Вероватно сам ја један од првих, ако не и први човек, који је – из српског јавног живота овога времена, моје генерације – упозорио на право хрватског народа да створи своју државу! И на равноправност, и на неразумевање Југославена, српских Југославена, хрватске националне идеологије. А у томе су им издашно помагали хрватски Југославени, који су малобројнији… Сви смо се надметали у југославенству, и није се никад правила анализа међунационалних односа у Југославији, она никада није ни на једноме партијском конгресу извршена, никада се поштено и истинито није о томе говорило…
Ћосић је био људски дирнут Биланџићевим настојањима да максимално разуме Србе и српске националне проблеме и трауме, и сада је желео да узврати истом мером, тако што је рекао, и тај свој став подвукао дебелом цртом, да су хрватске тежње за успостављањем самосталне хрватске државе биле сасвим О.К. и да је велика српска заблуда била у томе што то нису разумели, него су Хрватима на томе замерали и оптуживали их.
Добрица Ћосић је – са својим статусом “оца српске нације” и највећег српског националиста у другој половини 20. века – већ тада, у мају 2011., јасно и гласно подржао право хрватског народа да има своју државу.
Ћосић је – одговарајући на Худелистово конкретно питање: “Ко је у Хрватској, почетком деведесетих, водио рат? – рекао:
– Рат је водила Југословенска армија. Опкољени гарнизони и рат против Југословенске армије. Несрећа је и трагична српска политика у томе што је прихватила Југословенску армију и што је судјеловала у обрани те Југословенске армије, па се и укључила у тај рат.
Худелист је питао и ко се тачно у тај рат укључио, а Ћосић је одговорио:
– Срби, Милошевићева политика. То је његова политика, југословенска, која се претворила у националну и националистичку. Ја сматрам да то – та обрана Југославије 1991. године – тешко терети Србију, односно српску државну политику… Трагедија је Срба и српског народа, односно Милошевићеве политике, што је прихватио ту хипотеку Титову, најзначајнију и најкобнију Титову установу, војску…
Худелист је приметио и да је Ћосић био у контакту са Милошевићем, на шта му је српски писац одговорио:
– Како да не. С Милошевићем сам сарађивао и оштро га око овога критиковао. О војсци. Он је мени говорио: “Ми другачије не можемо, немамо с чим да бранимо Србе. Хрвати су се наоружали пре почетка.” Он се позивао на то да је Шпегељ наоружао Хрвате, а да ми, Срби, нисмо наоружани. И да ми морамо да користимо војску, ЈНА.
На питање да да лични коментар о улози ЈНА у рату у Хрватској 1991., Ћосић је рекао:
– У мом првом сусрету с начелником Генералштаба ЈНА Животом Панићем, који је био командант у Вуковару, моје прво питање било је: “Побогу, генерале, зашто сте срушили Вуковар? И зашто се ратовали за Вуковар?” Био сам тада председник СР Југославије и у том нашем првом сусрету, кад сам га позвао на реферирање, ја га одмах питам то, а он поцрвени, збуни се, непријатно му питање, па ми каже: “Господине председниче, да ли ви знате да освајање једнога града траје две године, не знам колико, а ја сам тај град освојио, ослободио од усташа, за 40 дана.” Ја кажем: “Нисте га ослободили, него сте га разрушили!”
Ћосић је на то додао:
– Такође сам био и велики противник узнемиривања Хрватске у Далмацији, односно рата за Дубровник. Мислим да је то једна велика – није грешка, него велика несрећа, један тежак чин српске, југословенске војске, уз партиципацију црногорског руководства. Ту је Црна Гора ишла на уједињење с Херцеговином, ишла је на освајање Херцеговине, па је ишла на Дубровник заједно с Југославенском војском, и учинила те грдне штете… Ту је, у ствари, најборбенији био Мило Ђукановић.
Све то, наравно, не значи да Добрица Ћосић, у разговору са Худелистом, није био врло критичан према политици ХДЗ-а деведесетих, а посебно према војно-редарственој акцији Олуја из 1995. . Политику ХДЗ-а 1990. на 1991. окарактерисирао је “не само проусташком него и усташком”, рекавши притом:
– Та антисрпска политика била је толико интензивна да је она изазвала страх код Срба од понављања геноцида. И разуме се да се Крајина, као партизанска и као непосредно угрожена, с преживелим остатком народа који није мален, побунила. Е сад, та побуна је, по мом мишљењу, лоше вођена, екстремно вођена, и с једне и с друге стране. Од ХДЗ-а да очисти Србе…
А што се Олује тиче, то, по Ћосићу, није било ослобођење Хрватске, него протеривање Срба из Хрватске, уз ову аргументацију:
– Хрватска није легитимисала тај свој чин давањем српском народу права на самоуправу, политичке слободе, него је говорила о протеривању непријатеља, агресије, великосрпства… Ниједна демократска идеја није била изречена од стране Туђмана и водства ХДЗ-а, односно Владе Хрватске, чак ни демагошка. То је извршено брутално усташки, цела та акција. Ево, данас читам у новинама, негде је пронађено, да је у колони убијено две хиљаде људи који су били у повлачењу. Две хиљаде људи – то није мањи злочин од српског злочина убијања заробљених муслимана…
Без икакве дилеме, Олуја је једна од оних хрватско-српских тема око које је чак и теоријски немогуће успоставити заједнички назив, јер задире у идентитет једног и другог народа, и с тим се, сматра Худелист, морамо помирити.
У другом делу разговора Добрица Ћосић и новинар су дефинирали три тачке у којима би се Хрвати и Срби могли сложити (ако већ нису), а то су: критички став према Југославији – додуше, сватко са свога стајалишта (1), критички став према Титу – такођер свако из свог угла (2) и осуда четништва (3).
О Југославији ми је Ћосић рекао:
– Ја сматрам да је за српски народ кобно прихватање Југославије… Сматрао сам да је српско инсистирање на југославенству и на Југославији тешка и опасна заблуда…
За Тита је рекао следеће:
– Тито је највећа историјска личност хрватског народа, и он је у ствари омогућио стварање хрватске државе. Он је по идеологији аутентичан коминтерновац.
А о четницима рекао је ово:
– Ја четништво сматрам талогом, мрачним, отровним талогом српског народа – то равногорско четништво, кољачко четништво. То је највећа срамота и највеће зло српског народа. Ја толико презирем и толико се стидим четништва да сам, док сам био Југославен, увек писао, говорећи о непријатељима: прво четници па тек онда усташе… Било је једно време (у рату – оп. а.) кад у Западној Морави сељаци нису могли да се купају од лешева (жртава четничког терора – оп. а.), усмрделих лешева. Морава је текла и носила те лешеве. Па жене више нису могле да перу онај груби веш, постељину, у Морави, од страха од тих лешева.
Еспресо